Преселио се у вечност најзначајнији српски филмолог, врхунски познавалац и заточник кинематографа, филмске мисли и естетике Владимир Влада Петрић (1928-2019). Светски признат и поштован професор историје филма био је радо виђен учесник на многим скуповима о уметности покретних слика, на симпозијумима и експертским сусретима и на страницама америчке и европске стручне штампе: аутор је седам књига и стотину есеја и студија, од којих су многе постале обавезно стручно штиво универзитета са обе стране океана.

Његов допринос нашој филмској и телевизијској мисли превазилази већину онога што је ова животворна, али ипак невелика средина могла да разуме и створи у области филма. "Припадао је сасвим малој кохорти најкориснијих", како се изразио Жан Реноар поводом "првог пера" француске критике Андреа Базена и оставио дубок траг у стваралаштву свог времена.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Заоставштина Ивана В. Лалића: Нема велике поезије без личног улога


Рођен је 11. марта 1928. у Прњавору (сада Република Српска), и са родитељима 1941. избегао у Београд, где је дипломирао англистику (1956) и режију (1958). Био је професор историје филма на Академији за позориште, филм, радио и ТВ (1964-1969) и први уредник филмског програма на Телевизији Београд (1961-1964), којој је дао значајан допринос као сценариста и редитељ.

Добитник је Стеријине награде за своја позоришна дела. Похађао је последипломске студије код Лева Куљешова, на ВГИК у Москви 1965, а као експерт за совјетски неми филм учествовао у уређивању колекције Музеја модерне уметности у Њујорку 1969, где је добио Фулбрајтову стипендију и докторирао на Универзитету Њујорк 1973. као први амерички доктор историје филма, са тезом о прожимању и међусобним утицајима раног америчког и совјетског филмског искуства. Исте године оснива Харвардов филмски архив у Кембриџу (Масачусетс) и предаје на Харварду четири деценије, све до пензионисања крајем прошлог века, када се са супругом, глумицом Даром Чаленић, враћа у Београд.

Као млад човек упознао је великог америчко-српског филмског уметника и професора Славка Воркапића. Овај сусрет, до кога је дошло још педесетих година у Београду, био је кључни за обликовање Петрићевих погледа на уметнички филм. Као Воркапићев преводилац и сарадник, Петрић је усвојио, а затим годинама развијао и унапређивао истину "великог учитеља", да смисао покретних слика није у преношењу позоришта, дијалога, литературе и других уметности на биоскопски екран, него у развоју специфичних изражајних средстава филма, која једнога дана треба да доведу до "филма као уметности своје врсте". То је врло брзо поставило судбинско питање: "шта је у филму филмско", тј. шта је суштина, differentia specifica филма?

Са супругом Даром Чаленић,Фото П. Митић

Тим специфичностима, које је Петрић од осамдесетих година прошлог века, заједно са писцем ових редова, почео да назива "синематичким функцијама" (за разлику од "кинематичких" у физици или "кинестетичких" у Воркапића), посветио је главна своја истраживања, усмерена ка изградњи читавог једног система филмских средстава у композицији кадра, у организацији филмског поља, у монтажи, у изградњи ритма, у стварању емоција и синтези многих компоненти једне заиста нове уметности. Испуњењу завета "великог учитеља" посветио је зилот и визионар Владимир Петрић седамдесет година свог живота и рада. Тај завет је гласио:

"Покретна фотографија - кинематографија - драмске радње није по себи уметност, него аудиовизуелна регистрација драматуршке и глумачке уметности. Овим се не пориче корисност употребе кинематографије у сврхе репортерске, васпитне, социјалне и забавне, али се пориче уметничка вредност 99,99 одсто филмова до данас произведених. Могућност да кинематографија постане уметност своје врсте јесте у кинестетичком набоју неких снимљених кретњи да нас покрену и понесу у трансцедентну евокацију новог естетског доживљаја."

Петрић никада и ни по коју цену није одступио од овог завета; испуњавао га је страсно, методично и верно, као велики посвећеник филма. Тиме је одредио и правац филмске критике којим се данас крећемо.