ФЕСТИВАЛ ауторског филма (ФАФ), који се од свог настанка етаблирао као један од најважнијих филмских и културних догађаја, обележиће ове године своје јубиларно, 25. издање. За његову многобројну публику, овај празник "покретних слика" остао је до данас онај ангажовани, уметнички, грађански, бескомпромисни, и тако неопходни "поглед у свет", као што је био и његов наслов под којим је почео да се одвија.

- ФАФ је започео у једном тешком тренутку, када две године није било Феста, а Србија је била под санкцијама и изолована од света, и заиста је од самог оснивања постао један од најзначајнијих догађаја у нашој земљи - каже, за "Новости", редитељ Срдан Голубовић, дугогодишњи председник Савета ФАФ. - Правити фестивал ауторског, уметничког, некомерцијалног филма у таквим околностима, јер је ФАФ био један посебни и редак поглед у свет, било је велика и неизвесна авантура.

*Данас је право питање како је ФАФ успео да остане на челу културних догађања, и да свој углед потврди и у свету?

- За ових четврт века много тога се глобално променило, и на политичком, друштвеном, и на сваком другом плану, а пре свега на плану филмских фестивала, који из године у годину морају да се мењају да би остајали живи, и да би нека нова публика реаговала и учествовала у свему томе. Ми смо се стално трудили да не стојимо у месту, да се развијамо, и да ФАФ, последњих седам-осам година, пре свега, проширимо - да не буде везан само за главни и такмичарски програм, него да има и друге садржаје који гледаоцима могу да буду занимљиви. А, као и сама природа ауторског филма, и ФАФ тражи, поготову данас, активне гледаоце, који су спремни да учествују, трагају, откривају.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Јубиларно издање Фестивала ауторског филма: ФАФ у знаку Петрића, Макавејева, Михића, Петровића, Голубовића


*Каква је данас уопште позиција ауторског филма?

- Сада, када имамо по три стотине ТВ канала и милионе садржаја на "Јутјубу", ипак се догађа једна занимљива ствар. Статистика у свету показује да се све више чита озбиљна литература, класични романи, и да фестивали који се заиста баве ауторским и уметничким филмом, попут Кана, Берлина, све више и више имају своју публику. Вероватно та огромна количина садржаја тражи од људи да се бране, и да своју пажњу фокусирају на садржаје који су им заиста потребни. У том смислу, и ми се враћамо суштини ауторског филма, која је везана за идеју новог таласа, као и за идеју специфичног карактера филма као уметности.

*ФАФ се ове године одвија у знаку Душана Макавејева. Имамо ли данас, у млађој генерацији, тако бескомпромисне ауторе спремне на уметнички и сваки други ризик?

- Немамо, нажалост, ауторе новоталасне храбрости попут Макавејева, и то је много тешко поредити. Времена су другачија, начин финансирања филмова је другачији, сада филмски фондови, финансијери и фестивали утичу на токове ауторског филма. И колико год то било апсурдно, данас аутори имају мање простора да буду храбри, смели и дрски, него некада. Јер, ми све више живимо у једном бирократском свету, и тај свет, колико год се речима залаже за нове гласове и за нове таленте, опет остаје у својим бирократским правилима. Упркос томе, има аутора широм света који проналазе могућности да, на неки начин, мењају филмски језик. Издвојио бих двојицу, за које мислим да су предводници новог ауторског филма - изванредног руског редитеља Кантемира Балагова, дрског, моћног и храброг, шпанско-француског редитеља антонионијевског стила и сензибилитета Оливера Лаксеа. На ФАФ ћемо видети "Притку" Балагова, која је освојила награду жирија за најбољу режију у канском програму "Известан поглед", и Лаксеову драму "Ватра ће доћи", која је у истом програму, такође, награђена у Кану.

*Шта би био "заједнички именитељ" остварења које ћемо видети у Главном програму ФАФ?

- Филмови су врло разнолики, а оно што их на неки начин повезује јесте позиција појединца, појединца који је усамљен и одбачен од друштва, на врло различите начине. Од сиромашних друштава, у којима је та одбаченост питање егзистенцијалне елиминације, до неких богатијих земаља у којима је усамљеност помало антонионијевско осећање појединца у односу на свет у којем живи. Бирократско-капиталистичке и либерално-корпоративне вредности су нешто што највише притиска данашњег човека, и та борба појединца да се избори са системом и да оствари сопствени интегритет, тема је савременог света и на филму и у књижевности.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Мало се зна о малишанима "са друге стране стакла": Новинарка Ана Вушовић Марковић написала прву књигу о деци која су се лечила од рака


*Управо сте завршили снимање филма "Отац" - причу о човеку који је због сиромаштва изгубио право и на сопствену децу.

- Данас се људима глобално даје порука да будућност, право и правда припадају богатима и моћнима, и свет је упао у једну велику меланхолију. Није он никада био много праведније место, али је чињеница о потпуној социјалној неправди, и позицији у којој појединац више нема никакву илузију слободе, нешто што је одлика данашњег друштва. Међутим, оно што је по мени важно, и чиме се бавим у свим филмовима, јесте да су интегритет и достојанство човека оно што га брани од свега тога, макар то била и само његова интимна и лична победа. Верујем да су то једине вредности које имају смисао, и које нам дају виталност и снагу сопственог живота. У новом филму мој јунак је понижен и емотивно уништен човек, коме је социјална служба одузела децу, и који креће пешке на пут од села на југу Србије до Београда. Кроз тај ход од три стотине километара, који је у ствари бунт, он самом себи враћа достојанство, и од потпуног губитника постаје херој. Мислим да је основно питање у филмовима који стижу на ФАФ управо то - како данашњи, понижени и одбачени појединац може да сачува достојанство.

Фото К.Михајловић

ОМАЖ ВЕРНЕРУ ХЕРЦОГУ

*ЗАНИМЉИВО је да у "Оцу" правите и омаж једном од највећих светских аутора, Вернеру Херцогу.

- Кад сам дошао на идеју за овај филм, на препоруку Владе Перишића, прочитао сам Херцогов дневник "Ходање по леду". У њему он бележи како је у новембру 1974, када је сазнао да је његова блиска пријатељица, критичарка Лоте Ајзнер болесна од канцера, кренуо пешке из Минхена у Берлин. Путовао је три недеље, кроз то своје ходочашће мислио је да ће јој продужити живот, и то ми је било много занимљиво. Оно што је величанствено у свему томе је то што је она умрла тек 1985, тако да је Херцегово жртвовање, макар у његовом читању света, имало смисла. Ко се добро сећа његовог дневника, видеће да у мом филму постоји сцена која је директна парафраза и омаж том Херцоговом запису.


САВРЕМЕНО РОБОВЛАСНИШТВО

*ДА ли је малом, обичном човеку, икада било теже да се избори за слободу и правду?

- Савремено робовласништво на страшно чудан начин везује човека - кроз посао који ради за мале паре, кроз кредите, картице, задужења и све наводне погодности које му даје систем, појединац је потпуно контролисан, заробљен, и нема могућности да се бори. Одлика савременог друштва је да човек тешко себи може да дозволи луксуз да покаже бунт, и да, заправо, мора да прихвати свет такав какав јесте. Верујем да та анестезираност неће трајати још дуго, један талас незадовољства у свету је све већи и већи, и мислим да је цео капиталистички систем негде при крају. А шта ће после тога да дође, не знам, само се плашим да не дође нешто још горе.