Ризикујући да будем оглашен за шпенглеровца (што ми неће нимало сметати) - констатоваћу да данашње време није најповољније за испитивање Бетовенових музичких или идејних основица. Оставимо ли по страни Бетовенов 18. и Листов 19. век - време када немамо звучних записа - јасно је да су три најутицајнија Бетовенова клавирска циклуса у 20. веку снимљена у временима огромних идејних и идеолошких олуја. Шнабел снима Бетовенове клавирске сонате касних деведесетих, када се у Европи боре зли и добри титани; Кемпф снима Бетовена раних педесетих, када је постало јасно да се једна идеологија суновратила у непојамне злочине; и напокон Гилељс бележи Бетовенов клавирски сонатни циклус средином осамдесетих, када копни и нестаје идеја светског социјализма.

Данас, да се популарно изразим, живимо више у времену софтвера него хардвера. И Бетовен живи ово време с нама. Али, не будимо дефетисти. Свако време нуди неке предности. Свирати данас титанског Бетовена готово је немогуће (у том смислу претеране су похвале и за Бухбиндеровог Бетовена), али зато је пред савременим пијанистима простор налик сну, простор орнаментарног или украсног у чудесне 32 сонате за клавир.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Концерт легендарног Шлома Минца

Јевгениј Кисин, први међу колористима за клавиром данашњице, показао нам је колико је ово поље широко и маштовито за нове креације. Свирајући "Патетичну сонату", сонате "Олуја" и Waldstein, као и Варијације "Ероика", овај пијаниста представио нам је лаког, распеваног и маштовитог Бетовена.

У чему је заправо тајна? Окренимо се језику скаски: када није време за монолитно свирање ове музике, ви је расцепкајте у низ фантастичних прича и отпевајте неке од најузбудљивијих песама за клавиром. Управо то је учинио Кисин, повластивши сваког ко је дошао на његов концерт. Чим је засвирао страшни Grave "Патетичне сонате", било је јасно о чему је овде реч. Тих невеликих 11 тактова било је одсвирано као потресна прича о силажењу у пакао, тако као да ће након тога пијаниста спустити поклопац и ништа више неће одсвирати.

Како је почело, тако се наставило. Био је то Бетовен као из снова. Мешају се музичке слике, драматични призори, мелодија и њена пратња очајнички се боре за превласт, тонови који су увек били пратећа фигурација сада постају главни играчи сонате... Врхунац је овакво размишљање нашло у сонати Waldstein. Фондаменти сонате утопили су се у најнежнији чипкасти преплет шеснаестина. Пијаниста практично демонстрира своју несравњиву вештину и спајајући десетине уздрхталих шеснаестина у првом ставу практично демонстрира глисандо, сливени тонски покрет типичан за гудаче, а не за клавир.

Публика је на крају концерта била фуриозна зато што у Београду више нема прилику да често чује овакво свирање. Бисеви, тапшање у ритму, овације, повици "браво", на крају сви у дворани стоје на ногама и награђују пијанисту као вештака и мађионичара. А Бетовен? Да ли је оваквим свирањем он потиснут негде на дно Валхале, што би рекао Вагнер, и тамо као мртви јунак пати? Никако. Бетовен би и сам зацело поздравио ово своје лице. Он је, уосталом, стално мешао дивне снове са ноћним морама на својим нотним линијама.