КАД год трчим неку трку, имам намеру да победим. Чак и када знам да је то немогуће. Тим осећањем, да је победа можда ипак могућа, дајем озбиљност трци и смисао послу којим се бавим и који живим. Резултат није увек најбитнији. Док трка траје, процес је узбудљивији. Зато је и пут до правде спор, али ипак достижан.

Овако глумац и редитељ Лазар Ристовски коментарише улазак свог филма "Краљ Петар Први" у трку за Оскар за најбољи страни филм. У наредних месец дана биће познато да ли ће филм, у који су, како Ристовски каже, уложили не само снагу већ и веру, ући у ужи избор.

- Мислим да је правда, у нашем случају, на крају ипак задовољена. Да нисмо веровали, победили би нас мрзитељи који су били активни у својој тежњи да нас омету на нашем путу ка успеху - сматра Ристовски. - Ти квазипознаваоци филма, квазиинтелектуалци и квазипознаваоци људскости и етике, а нарочито квазинационалисти, били су тужни када су сазнали да је српски кандидат за Оскар управо овај филм. Али "Краља Петра Првог" је до сада видело више од две стотине хиљада гледалаца.

* Филм је рађен с буџетом од око два милиона евра, а снимљен је попут холивудског спектакла. Мислите ли да му то даје ветар у леђа у трци за највећу светску награду?

- То се никада не зна. Некад превлада квалитет филма, некад нека политичка ситуација, некад комерцијални интерес. Но, као што сам рекао, то и није тако битно. Ми вероватно нећемо добити Оскар за овај филм, као што га нису добили многи српски филмови пре нас, али смо изборили шансу да "Краља Петра" види велики део света и свакако, око 4.000 чланова Америчке филмске академије. Потрудићемо се да паре које добијемо од Филмског центра Србије уложимо у презентацију филма, како би свет видео право лице Србије, и како им у свести не би остала погрешна слика из Париза, са прославе стогодишњице Првог светског рата, или слика из Пољске на којој није било Србије, чију је заслужену славу узео неко други. Мени је као оцу од свега драже сазнање да је истински херој овог филма мој син Петар, који га је режирао. Направио је филм без мржње, као што и краљ Петар није мрзео никога. То је антиратни филм који говори о великом злу, али у исто време и о великом јунаштву и страдању српског сељака.

НЕМА ЈАКЕ ДРЖАВЕ БЕЗ ПАТРИОТИЗМА - ОНИ људи који су гинули за Србију у Великом рату и ови данас нису исти - каже Ристовски. - Они су били морални, патриоте, спремни да погину за своју Србију. Данас када неко изговори ту реченицу, одмах има стотине њих који кажу: "Иди ти и гини. Или, нека гине неко други, ја нећу." Истина је и да данашња Србија није као она Србија 1914. Али, док се осећање патриотизма и љубави према својој домовини, према химни и застави поново не пробуди, нажалост, неће бити ни јаке државе.

* Које су то особине краља Петра које немају други владари?

- Он је свакако атипичан српски краљ. Живео је у изгнанству дуже од 40 година. Ратовао је, а био је у души пацифиста. Много је било, као у шаху, изнуђених потеза. Од свега се бранио благом нарави и љубављу према деци. Могло би се чак рећи да се није снашао најбоље у свему, али је све то победио огромном љубављу према српском народу, српском сељаку, од кога је и сам потекао. Био је прави народни краљ!

Прочитајте још - “Краљ Петар Први у славу Србије”: Страдање српског народа

* Може ли филм о слободарском духу, жртви за истински вредне циљеве, коначно да промени слику о нама?

- Слику о нама неће да промени један филм, можемо да је променимо једино ми сами. Ми морамо да се боримо да будемо бољи, па ће и слика о нама бити лепша. Не можемо стално потезати тезу како смо најбољи, најхрабрији, најпаметнији, али нас свет не разуме и не воли. Да би се променила слика о нама, мора да се лобира. Требало би основати једно посебно министарство које би се бринуло о имиџу Србије и које би знало да представи свету Србију у својим најлепшим сликама, да га упозна са својим најбољим синовима. Играјући краља Петра, потврдио сам себи да је слобода смисао људског живљења.

* У каквом времену, данас, живимо?

- Наш народ има изреку: Свако време носи своје бреме. Ипак, они који сада живе са правом очекују да би баш то њихово време требало да буде најбоље и они најсрећнији у њему. Али није увек тако како ми желимо, како бисмо волели да буде и морамо се навићи на ту чињеницу.

* Како коментариште то што нека ваше колеге пролазе кроз "топлог зеца" ако учествују у приредбама које организује власт?

- Не живим ја овај живот да водим рачуна шта ће ми моје колеге рећи о мом животу и начину како га трошим. А увек сам га трошио са страшћу и без задршке. Глумци, ипак, ретко говоре лоше једни од другима. Они који то раде су баш обузети мржњом, и таквих је, на срећу, мало. Истина је да сам пре неку годину јавно и жестоко изразио свој политички став. Истина је и да су ме многи истински, али и многобројнији квазиинтелектуалци и квазидемократе, због тога осуђивали и нападали. Чудим се и данас томе. Ваљда је истинска демократија да сваки човек слободно изражава свој политички став. Никоме од њих никада нисам замерао што припада некој партији, или се приклања неком политичком мишљењу.

* Да ли сте се покајали што сте пружили јавну подршку Српској напредној странци и да ли бисте то поново учинили?

- Чиним то и даље. И даље подржавам председника Александра Вучића у намери да од Србије направи боље место за живот. Видео сам на њиховој прослави пре неколико дана, где сам био гост, да је СНС израстао у једну сасвим модерну партију са мноштвом младих људи који су његови чланови. Очито је да се Србија развија и напредује. Зар није веће задовољство учествовати у том процесу него га кочити?! Неки људи то могу да схвате другачије, али ја са председником Вучићем имам поштен и пријатељски однос. Без условљавања. Мени нико није никада могао да наређује да урадим нешто ако то нећу и не осећам да треба. Тако ни председник од мене никада није ништа тражио. Ово што радим и што сам неко ко помаже Србији какву он пропагира, радим зато што видим човека који "гине" за Србију. Он јесте председник, али је све више државник, а то је као што знамо једна степеница више.

* Који су ваши разлози да се за некога јавно декларишете?

- Не могу сви бити по страни и чекати да се утакмица заврши, па да се прикључе победнику. Мора се ризиковати. Никада се нисам плашио борбе. Да сам се плашио зар бих направио толике филмове и позоришне представе. Зар бих освојио толике награде у земљи и иностранству? Зар би ме људи када изађем на улицу ословљавали са краљу, или легендо? Не би. Истина је да се у Србији успех тешко прашта, али ја не радим и не живим да би ме тапшали по рамену. Мене узбуђује процес стварања и таленат када га препознам у другима. То је узбудљиво.

Прочитајте још - Лазар Ристовски: "Краљ Петар Први" је холивудски спектакл

* Какав је осећај када вас део бранше жигоше, сматрајући да се сврставате на страну једне партије?

- Како би требало да се сврстам? На страну три партије! Нећу ваљда у исто време да будем и демократа, и монархиста, и ДСС, као неки. Једно време сам подржавао демократе, док се веровало да чине добро за Србију. Погледајте где су сада и на шта личи та партија. Признаћете да бих био велики губитник да сам данас у њиховим редовима. Ја сам победник.

ЛАКО НАС ЈЕ ПОСВАЂАТИ

* СНИМА се филм о Јасеновцу, да ли је дошло време да се суочимо са тим делом страдања нашег народа?

- Ми смо се суочили, али други нису и неће, јер у том страдању имају своју кривицу. Тешко је борити се против целог света. Зато би пријатеље требало чувати и неговати. Морамо и ми да се узајамно чувамо и поштујемо. Лако нас је посвађати. То сви знамо. Волимо се и поштујмо мало више, па ће нам свима бити боље.