Војин Ћетковић о улози у филму Није лоше бити човек: Реченице које сам посветио свом куму постоје у сценарију, а изговара их главни јунак Милан свом куму, који је умро

Радмила Радосављевић

недеља, 03. 11. 2019. у 12:04

Војин Ћетковић о улози у филму Није лоше бити човек: Реченице које сам посветио свом куму постоје у сценарију, а изговара их главни јунак Милан свом куму, који је умро

Са снимања филма "Није лоше бити човек"

Глумац о главној улози у новом филму Душана Ковачевића

ДАНАС се сваки човек, на свој начин, грчевито бори за егзистенцију и опстанак. Неко то уме да ради вешто, са много прилагођавања, што подразумева велику "еластичност" и све врсте компромиса, неко не одустаје од себе, не може да иде испод линије морала, и не пристаје да уруши лично достојанство. На срећу, и у тим хаотичним околностима у којима живимо још увек има много честитих, моралних људи који не прихватају компромис и не одустају од себе - каже, за "Новости", глумац Војин Ћетковић.

У новом филму Душана Ковачевића "Није лоше бити човек", чије је снимање започело средином октобра, Ћетковић игра управо таквог јунака, професора музике који је остао без посла, али и даље жели да ради само оно што најбоље зна - да предаје и да се бави свирањем класичне музике.

Прочитајте још - Ћетковић ужива пецајући на својој Морави

* Колико се данас у јавности чује глас честитих, бескомпромисних људи, о којима Ковачевић говори у својој новој "комедији о трагедији наше свакидашњице"?

- Они су у својим кућама, скривени, не желе да се експонирају у јавности, и чини се као да живе помало инкогнито. Многи интелектуалци су се повукли да им се не чује глас, јер их је срамота да било шта кажу, да коментаришу ово наше време и да учествују у јавном животу. Милан, професор кога играм, остао је без посла јер више нема довољно ђака у школи класичне музике у којој је радио, а како не жели да свира на свадбама и сахранама него упорно покушава да се врати у своју професију, његов најбољи пријатељ и саговорник постаје један пас. Њему говори све оно што људима не може да каже, јер већина то не би разумела. Иза сваке реплике у овом филму могу лично да станем, и то је оно што је за мене као човека веома важно.

* Да ли су наша јавна сцена и наш јавни живот постали срамотни?

- То што гледамо и чујемо на разним телевизијама и што читамо у медијима, а говоре људи који су представници и креатори нашег јавног живота, за мене је више болно, него срамотно. Али, надам се да се тај "балон" толико напумпао, да ће по законима физике морати да пукне, и надам се скоро. Мој јунак у овом филму каже свом ученику из музичке школе: "Биће боље за пет, десет, петнаест година, а за сто, сигурно"! Тако и ја мислим - макар за сто година, тај балон ће пући. Али, ми не можемо до краја ни да разумемо све те апсурде који нам се дешавају свакодневно, и ако човек уђе у ту причу, потпуно је "надрљао". Упропастио би сопствени живот, а у животу има много лепих и добрих ствари.

* Сам наслов филма "Није лоше бити човек" помало је ироничан, да ли добри и честити људи постају животни аутсајдери?

- Људска доброта је, у зависности од времена, имала разна места на скали моралних и цивилизацијских вредности, а данас је толико избагателисана да је малтене срамота бити добар човек. Али, да ли је неко лош човек, то је његов проблем, јер свако мора да буде онакав какав је, а свако време само исфилтрира неке ствари. Тако и увелича неке особине људи и разне ситуације, па онда исплива на површину и види се ко је какав човек. А добри људи су увек добри, у свим ситуацијама и догађајима, јер просто морају да буду такви, и увек ће бити. То су личности. Данас се глобално све у нашим животима страховито убрзава, мислим да би људи изумрли као диносауруси ако би неговали мржњу, и од тога их бране само емпатија и доброта, које и даље постоје у нашим међусобним односима. Али, нажалост, немамо времена да се те вредности снажније покажу, па оне и не стижу до јавности. Толико је убрзање да једва имамо времена за своје ближње, за пријатеље, кумове, даљу родбину, а највећа вредност постао је сам живот, и ми га толико грчевито чувамо.

Прочитајте још - Ћетковић за "Новости" о смрти славног глумца: И данас причам са кумом Небојшом

* О чему нам говори то грчевито чување сопственог живота?

- Читав свет се данас понаша као да неки људи пре нас нису живели, и као да поред живота не постоје и неке друге, такође велике вредности. Једноставно, не само да више нема идеје за коју би човек дао свој живот, него нема ни мотива да се посвети некој идеји. Људи живе у безидејним друштвима и безидејном времену, и то је просто тако. Свако је усредсређен само на себе.

* Шта је вама лично најузбудљивије у новом Ковачевићевом филму, имате ли у нечему и приватну "копчу" са овом причом?

- За мене је овај филм, пре свега, прича о братској љубави између два човека и њиховом великом пријатељству, и због тога ме се лично овог тренутка веома тиче. Од првог разговора са Душком у том сценарију било је неке чудне подударности у нечему што лично осећам, тражим одговоре и желим самом себи да објасним. Слично ми се догодило када сам са Здравком Шотром снимао филм Santa Maria della Salute, иако увек гледам да ме се оно што радим и лично тиче - да се ствари које су приватне, животне, нека моја питања и моје дилеме, обрађују у неком сценарију или драми. Мислим да ништа није случајно, и да оно што неки глумац емитује у неком периоду, да му то и долази са улогама. То се мени сада догодило у Душковом филму, и то је дивна ствар.

* Која све питања поставља главни јунак кога играте?

- Знам их интимно, и те личне ствари сам одмах поделио с Душком. Али, сваки гледалац ће у овом филму видети оно што он жели да види, и свако ће размишљати о ономе што он хоће. Ми смо ту да направимо једну причу којом бисмо мало померили публику са места, пошто филм као уметност лагано изумире код нас. Отвара се огроман простор за телевизију, јер маркетинг ту види своју шансу. Филм, нажалост, све мање и мање утиче и на јавно мњење, његова улога у друштву није тако велика као што је некада била, а телевизија и у том смислу има огромну моћ.

* Значи ли то да филм губи снагу коју је имао?

- Мислим да филм мора да се престроји, да ни у каквом смислу не треба више да подилази укусу гледалаца, јер то сада ради телевизија. Требало би да оде на уметничку страну, исто као и позориште, јер ни оно више није оно што је било. Јер, са кабловским телевизијама и хиљадама програма које нуде, људи слабо иду и у биоскопе и у позоришта. Постоји мали део сталних гледалаца у театру, само три одсто, због којих ми играмо представе, и тај долазак у позориште све више постаје ствар елите у сваком смислу. Пробрани људи ће гледати филмове у биоскопима, пробрани људи ће доћи да виде представу, и ту треба тражити шансу за филмску и позоришну уметност.

ПОСВЕТА КУМУ

* Сценарио филма "Није лоше бити човек" базира се на Ковачевићевој драми "Кумови". Како сте доживели сарадњу с њим, а она је прва у вашој врло успешној каријери?

- Биле су чудне околности када ме је позвао, срели смо се, нажалост, на једној комеморацији, и ту ми је рекао да има улогу за мене и да би волео да радимо. Касније је прочитао мој интервју у којем сам написао посвету мом куму, и после тога ме је позвао. Испоставило се да читаве реченице које сам посветио свом куму постоје у његовом сценарију, а изговара их главни јунак Милан свом куму, који је умро. Много се неких приватних ствари ту поклопило, а у сваком добром сценарију увек постоји више слојева. Захвалан сам Душку на овој улози, дивно је проводити време, разговарати и стварати с таквим великим писцем и човеком као што је он.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације