СВОЈИХ 20.000 дана проведених на овој нашој Земљи, ликовни уметник Вук Видор (1965) обележиће вечерашњом изложбом на првом спрату зграде у Ресавској улици, која чека рестаурацију, како би се ту уселио Музеј града Београда. У петнаест сала, више од сто радова обухватиће четврт века његовог стваралаштва. Али, како објашњава за "Новости", намештајући поставку уочи њеног отварања, није реч о ретроспективи, која подразумева кустоски приступ, већ о личном избору радова.

Назив и идеја изложбе асоцирају на филм Ника Кејва, али то није једина референца која овог аутора повезује са популарном културом: јунак једне серије слика је Дејвид Боуви, а Вук је својевремено сарађивао и са групом ЕКВ…


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Маријина дела красе бројне фасаде, чак и аутобуске станице: Прва самостална изложба најтраженије крушевачке сликарке


- Припадам генерацији која је одрастала уз поп култру, упијао сам је од првих дана, још док сам као мали, испод стола свога оца, слушао "Битлсе" - прича Вук, чија изложба ће бити отворена и тачно два месеца после одласка његовог оца, сликара Владимира Величковића. - Појам 20.000 дана, о коме је Кејв направио филм, у свом животу сам желео да свакако обележим, али нисам стартно имао идеју да ће то бити изложба, размишљао сам о забави за пријатеље.

Бројка 20.000 асоцира и на фантастику, чувено Жил Верново дело ("20.000 миља под морем"), обавезну лектиру уметникове генерације...

- Сликарство мора да истражује унутрашње светове, оно није везано за реалност, баналност, за оно што нам се свакодневно сервира преко екрана. Сликарство има везе са имагинацијом, и једини је медиј у коме се може истраживати сасвим слободно, без много граница. Нове технологије су саме по себи фасцинација, али смо њима и ограничени. Технологије служе да би се кроз њих пројектовала имагинација.

На неким од својих платана, Видор човека разлаже на елементе - лобању, срце, нервни систем:

- Желео сам да поставим питања: колико нас чини људима то што као људска бића имамо све елементе, али и какво наслеђе човек оставља на овој планети? Чини ми се да одговор није баш најпозитивнији, нарочито у последње време.

Фото А. Станковић

Овакве слике света нису нимало пријатне, а наш саговорник наглашава да су и он, као и његов брат Марко Велк, који је такође уметник, расли уз Величковићево сликарство, које није било декоративно, лако.

- Због тога се обојица бавимо уметношћу која није допадљива, али нас суочава са унутрашњим демонима, црним собама - открива Вук Видор. - То је суочавање са животом, који је у суштини бесмислен, јер нас води ка нестајању. Све време дајемо смисао свом животу, знајући да нас на крају неће ни бити. Уметношћу се бавим на начин који није најлакши, али имао сам као узор оца и његова дела, па зато верујем да је то једини исправан начин. Када кренеш путем креативности, често не знаш где ће те он одвести. После 20.000 дана имам још свашта да истражим и прикажем. Тај временски период је и аларм да баш и немаш много времена и мораш да почнеш да радиш више. Нема пензије.


ОЧЕВЕ ЗАМИСЛИ

ИЗМЕЂУ Париза и Београда, наш саговорник каже да ће ићи тамо где га пут буде водио, ипак:

- Тренутно сам овде, јер постоје ствари везане за татину фондацију које желим да остварим, а после ћемо видети. Све што је отац зацртао, урадићемо - каже син нашег и француског академика Владимира Величковића (1935-2019).


НА ДВА КОЛОСЕКА

МОЈ почетак је увек био цртеж, мада га нисам увек приказивао, нарочито не овде, где сам се чешће представљао неким мултимедијалним радовима - објашњава Видор, у чијем пресеку опуса су се, уз слике, нашле и инсталације, скулптуре. - Паралелно, заправо, возим на два колосека. Некада се бавим унутрашњим, а некада спољашњим стварима, зато не желим да се ограничим једном техником. Али сликарство и цртање су основа свега.