КАД пријатељима из света желим да поклоним нешто из моје земље, најчешће је то "На Дрини ћуприја" или "Травничка хроника" - казао је у једном од разговора за наш лист Никита Миливојевић. Шта је рекао, то је и радио. И више од тога: немачкој публици (на сцени Шаушпилехауса у Диселдорфу), потом и грчкој (на Атинском фестивалу) "поклонио" је позоришну верзију "На Дрини ћуприје". Сада је дошло време и за други велики наслов, и то пред овдашњим гледалиштем - "Травничку хронику". У копродукцији два театра, синоћ је премијерно изведена у СНП, док ће четири дана касније бити и на репертоару Народног позоришта у Сомбору.

Редитељ Миливојевић често Андрића пореди са Лавом Толстојем и Томасом Маном, јер у пишчевом делу проналази "широко платно и свеобухватну визију, с јунацима у којима препознајемо сву дубину историје и времена..."

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Никита Миливојевић: Новца се још нико заситио није


- Идеја за "Травничку хронику" јавила се док сам још радио "На Дрини ћуприју", охрабрен решењима до којих сам дошао током процеса проба - каже на почетку разговора за наш лист Никита Миливојевић. - Кад читате та два романа, схватите да имају много тога заједничког. На крају крајева, и настајала су један за другим у Београду, током рата.

И оба дела су, по редитељевом мишљењу, свуда и увек разумљива. Све око њих може да се мења и пролази, али она остају. У њима су сачуване истине за будуће генерације, јер "будућност се као што знамо, понекад најбоље види у прошлости".

- Унутар ова два романа је једна мисао, читалац има утисак целине. Додуше, одмах ми је било јасно да је "Травничка хроника" много компликованији захват за позориште, пре свега због атмосфере. Потпуно је интроспективан, као један велики, унутрашњи монолог. А онда се преда мном нашло питање како нешто тако суптилно, унутрашње, претворити у екстерно и видљиво на сцени? Ипак, док сам радио драматизацију учинило ми се као кључ и решење моје осећање да Андрић пише у сликама. Схватио сам да представа може бити врло визуелна.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Никита Миливојевић: Свет личи на кинеску робну кућу

Писац осликава конзулска времена босанског вилајета, између 1807. и 1814. године, у којима је Травник место пресека свих контраста и апсурда, наталожених у вечно тешким историјским околностима.

- Ту постоји нешто, што последњих година у неколико наврата цитирам, пишчев одговор на замерке да се увек бави прошлошћу. Говорио је да не види никакву разлику између прошлости и садашњости. Мењају се костими, мењају се обичаји, али жив човек је жив човек - у свим временима има исте запитаности и проблеме. "Травничка хроника" ће као и "На Дрини ћуприја" за нас, заувек бити актуелан роман. Е сад, шта ће ко видети, из ког кључа ишчитавати, то је друга ствар. Али, то је прича која има толико веза са животима око нас, генерацијама и генерацијама. И убудуће ће имати.

ПЛАНОВИ - У НОВЕМБРУ идем у Атину, у којој ћу радити по Мрожеку неколико кратких комада као једну целину. У Стокхолму ме очекује представа наредне године, а о наслову ћемо се тек договорити - каже познати редитељ.

За нашег саговорника посебно је било занимљиво осећање привремености и несталности, свега око нас. И тако од османлијских до наших времена:

- Несрећни конзул седам година покушава да разуме тај свет, његову логику и понашање. Али, ствари му и даље остају несхватљиве. Ово осећање је и данас свеприсутно, да ствари изгледају на један начин, а да је испод тога нешто друго. Главни јунак Жан Дивал у једном тренутку каже како никако не може да разуме свет код кога "да" не значи да, а ни "не", не значи "не", ни осмех није осмех, ни одлазак није одлазак, па ни останак није останак... То је оно што збуњује човека, да ништа није извесно. И ништа није онако како изгледа. Он пролази кроз седам година фантазмагорије од које понекад ноћу не може ни да спава. Од тих слика стварност му се окренула потпуно другачије...

Комад “Травничка хроника “ у копродукцији два театра

Оно што роман чини актуелним, вечно је неразумевање странаца, за наше сударе и додире, наслеђене љубави и мржње, право и правду. Радећи и сам у дипломатији, Андрић је имао додатну визуру.

- Тешко разумемо ми себе, а често нас још теже схватају они који овде долазе. О томе сведочи "Травничка хроника". Мислим да су неке од најлепших страница историје исписане у овом делу на српском језику. И како Андрић каже: "Зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве рођене у Риму и Паризу?". За мене је то као свећа на саркофагу која светли дан и ноћ - да осветли мрак који се накупио вековима.


ЧЕТИРИ ПОЗОРИШТА

У НОВОЈ представи наш саговорник (који је урадио и адаптацију и драматизацију романа) окупио је глумце из четири позоришта: уз СНП и сомборски ансамбл, ту су и чланови новосадског Позоришта младих као и шабачког театра. Играју Марија Меденица, Југослав Крајнов, Тијана Мирковић, Бранислав Јерковић, Александар Гајин, Душан Јакшић, Небојша Савић, Зоран Карајић, Мирослав Фанри, Душан Вукашиновић и други.

Амалија Бенет урадила је сценски покрет, а музику је написао Димитрис Камаратос.


НА СВЕТСКИМ СЦЕНАМА

ДО сада је Миливојевић режирао многе представе у Шведској, Словенији, Македонији, Турској, Кипру, Немачкој, Великој Британији, САД, а посебно у Грчкој. У овој земљи освајао је и награде за режију, а његова представа "Злочин и казна" једне године проглашена је најзначајнијим културним догађајем у Атини. Оснивач је и директор Шекспир фестивала у Србији.