"Четири руже", режија Василије Никитовић, Србија, 2019.

НЕДАВНО је у Нишу одржана премијера овог дебитантског остварења сачињеног у духу "ноара", које приказује урбани мозаик градских ликова повезаних неутољивом жељом за лаком ловом и добрим проводом, у подземљу којим харају насиље, грамзивост, порок и злочин, и то прави злочин који је постао серијална техника нишчих из криминалних престоничких јазбина.

По жанру је то крими-драма са елементима комедије, и то је најбољи опис за неколико паралелних прича - о једној глумици у покушају, о корумпираном полицајцу, о четири девојке са села које су дошле у град у провод, о момку који долази из Звечана... Кад се толико ликова споји на једном месту десиће се и комедија и драма - каже Василије Никитовић.

Много за један филм и како то често бива код дебитаната, амбиције су биле веће него могућности. Осим доминантног штимунга, који се садржи у наслову овог текста и који је можда заштитни знак Никитовићевог филма, "Четири руже" имају своје мане и врлине, од којих ћемо, за ову прилику, истаћи по једну.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: НАГРАДА БОГДАНУ ДИКЛИЋУ УЗ ОВАЦИЈЕ ПУБЛИКЕ: У Лесковцу свечано отворен 12. Интернационални фестивал филмске режије

Међу првима је танак сценарио, од кога потичу сви други недостаци, међу којима и безвредни улични говор, преведен у филм без покушаја сублимације. Међу другима је редитељски таленат, који се нарочито огледа у ритмичко-монтажној завршној секвенци оргије, која је у потпуности прожета музичком матрицом различитих извора и представља пут ка "кореографији визуелних кретњи" (идеал уметничког филма по Славку Воркапићу).

Финале овог филма у "воркапићевском духу", који води ка високим циљевима филмске уметности, а оснива се на режијској организацији радње, тј. покрета камере, праваца, личности и других доминанти у кадру (у шта се може уплести једна или више паралелних радњи, као што је овде случај), откривају таленат и добар правац размишљања нашег младог аутора. Отклон од овешталих матрица и стереотипа први је корак до њиховог целовитог остварења.