Протомајстор српских храмова: Бродови спаса

Пише: Слободан Малдини

субота, 10. 08. 2019. у 15:07

Протомајстор српских храмова: Бродови спаса

Црква Хростовог васкрсења у Подгорици Фото Ђакон Драган С. Танасијевић

Његов рад струка је срамно потценила

Средином педесетих година Пеђа Ристић је важио за "ланфан терибла" српске архитектуре. Међу првима развио је стил сублимног социјалистичког модернизма крећући се у различитом, личном правцу у односу на остале његове представнике. Преузевши ликовне и естетске узоре из српске средњовековне сакралне архитектуре, он гради своје цркве, али не по принципима социјалистичког модернизма, већ насупрот, по стриктним традиционалним црквеним канонима.

У време социјалистичког друштва развијеног у некадашњој Југославији, када је естетика архитектуре пратила бољшевичку естетику соцреализма и социјалистичког естетизма, он своје цркве није могао да пројектује у земљи, већ их је реализовао у иностранству. У Бирмингему је по Пеђином пројекту изграђен дом Светог кнеза Лазара са црквицом Свете Евгеније, за који је 1991. добио награду Чарлса, принца од Велса. Ова награда у износу 20.000 фунти био је уједно највећи хонорар који је Пеђа примио за свој рад. Све касније цркве, поготово оне у Црној Гори, радио је без материјалне накнаде достојне великана архитектуре.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Протомајстор српских храмова: Нова историја

Пеђа Исус је пројектовао импозантан број цркава широм православног света - њих је 90. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је на многе препреке и оспоравања, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Често за своје пројекте није плаћен или је његов ауторски хонорар био бедно низак. Његова понуда за учествовање у градњи монументалног, национално значајног храма Св. Саве у Београду је одбијена. Поводом тога, Ристић ми је рекао: "Одбили су ме јер не љубим руке црквеним великодостојницима."

Његов Саборни храм у Бару (Храм Светог Јована Владимира) највећа је саборна црква у Црној Гори и трећи по величини православни храм у свету, после Храма Христа Спаса у Москви и Храма Светог Саве у Београду. Током дуге каријере неуморно је истрајавао на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона. Био је дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ "брод у којем се људи спасавају".

О Божићу 2010. Ристић је завршио можда свој најзначајнији архитектонски пројекат: Цркву Христовог спаса у Пребиловцима у Хрватској. Пребиловци су место које је треће по страдању у Другом светском рату, одмах иза Хирошиме и Нагасакија. Од 1.150 становника овог села, усташе су побиле 850. Протомајстор је дошао на идеју да направи цркву "не ради сећања на жртве, него ради њиховог васкрсења". Обновио је минирану цркву у Пребиловцима над њеним кратером, да буде како је рекао "као сликостојитељка архитектуре комплекса Цркве Васкресења са Црквом Светог гроба у Јерусалиму". Наравно, није реч о буквалној копији Храма Васкрсења Христовог, већ новом пројекту којим се дух и атмосфера храма подигнутог на јерусалимској Голготи преносе у Пребиловце.

Био је оснивач и активни члан Друштва за обнову и оживљавање комплекса Светих арханђела код Призрена (1989), дугогодишњи председник друштва жртава комунистичког терора "Свети Ђорђе" и оснивач еснафа "Лазар Хиландарац" за неговање црквених мобилијара (1999).

Заборављен од утицајних из архитектонске струке, пензију заслужног уметника није добио као архитекта, већ парадоксално као музичар - "дрндафониста". Овај назив настао је по Пеђином инструменту који је сам начинио - "дрндафону", необичној комбинацији клавира и некакве врсте гитаре. Након дугогодишњег готово волонтерског рада на месту професора на Академији српске православне цркве за уметност и конзервацију, отишао је ненадано, након што су остарелом протомајстору усмено саопштили да се његов предмет - укида. Уместо захвалности за вишедеценијски и срамно потцењен рад, без оправдања је склоњен са тог радног места, а архитектура као предмет тада је избрисана из програма студија ове академије. После овог догађаја, ренесансни полимат је живот наставио повучено у свом поткровном београдском стану пројектујући, цртајући и преносећи своје идеје уском кругу пријатеља истомишљеника - до последњег даха.

(крај)


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације