ЧИТАВ свој радни век архитекта Aлександра Бановић је провела на мртвој стражи - чувајући Београд од немара, дилетантизма и урбанистичког вандализма, алармирајући јавност на сваки потез који би угрозио амбијенте и објекте који су део сећања многих генерација. Радећи као архитекта у Урбанистичком заводу Београда - у периоду од 1960. до 1979. године - учествовала је у изради многих планских докумената, да би касније као директор Завода за заштиту споменика културе града Београда "успела да сачува емоцију за старо и прихвати нове и савремене потребе града".

Ова храбра жена борац оставила је неизбрисив траг у историји савременог урбанизма, да би након одласка у пензију започела рад на монографији "Београд 1930-2009", са акцентом на хронолошком приказу етапа у развоју града. Након ове публикације намеравала је да започне рад на едицији од 10 књига које би се бавиле историјском анализом развоја урбанизма. Ову штафету је намеравала да преда младим колегама, уверена да ће они имати снаге, знања и љубави према Београду.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Влада именовала Ивану Вујић за управника Народног позоришта

Суочена са "транзиционим" хаосом, који се посебно окомио на њену струку, Саша је постала ноћна мора несавесних стручњака, нестручних политичара и довитљивих предузимача - чијом заслугом нам је са капитализмом уведена и прва пратиља: "инвеститорски урбанизам", што је у пракси значило: заузми простор, огради и слободно зидај за све паре.

Саша Бановић је упозоравала да ће град, предат у руке њ. в. Инвеститора, претрпети трајну, непоправљиву штету, што се и обистинило. Хирови инвеститора довели су до коначног упокојења планског развоја престонице по мери човека, што је нагнало Сашу и неколико савесних колега, врхунских стручњака, да предузму кораке како би сачували морални кодекс струке. Они су 2010. године, организовали циклус предавања на „Коларцу“, у жељи да обавесте јавност о закулисним играма на штету становника и покрену дијалог о судбини града, која се почела кројити ван сваке јавне и стручне контроле.

У интервјуу објављеном у "Печату" (2010) Саша је изјавила да је њихова акција бојкотована, како од стране медија тако и од стране институција које одлучују о судбини града. Иако су материјал изнет на трибини прослеђивали Скупштини града, никакав одговор нису добили. Овакво неваспитање, непоштовање и бахатост локалних моћника Саша је упоредила са понашањем америчког председника Џимија Картера, кога је током посете Београду (јуна 1980) провела Калемегданом и Београдском тврђавом. По повратку у Америку, председник Картер је преко Беле куће упутио писмо, у коме јој захваљује на гостопримству. "Замислите, захвалио ми се на једном сату мога времена, а господин Ђилас ме није удостојио ниједног одговора на моја писма њему упућена, иако сам читав радни век посветила бризи о граду, који му је привремено, по партијској линији поверен.

Стражарећи над Београдом након 2.000. године, Саша је водила своју "најтежу битку у животу", борећи се против оних који су, попут Ђиласа, негирали континуитет развоја Београда.

- Покушавали су да увере јавност како се све што је било добро догодило случајно и стихијски, као да нису постојали стручњаци светског формата који су бринули о развоју престонице.

На мети стручног тима ветерана урбанизма, у ком је била и Бановићева, нашла се и изградња моста преко Аде Циганлије. Она је захтевала да за овај мегаломански пројекат власт што пре положи рачун јавности, и да се коначно обелодани податак да ће Топчидер после изградње моста бити уништен, као и постојеће и природне и просторне вредности.

Топчидер нису успели да спасу: реч стручњака-чувара баштине није више имала никакву тежину, за разлику од времена кад је било могуће да Саша, уз подршку колега и јавности, спречи изградњу рени бунара на Ратном острву, дигавши на ноге међународне експерте.

Она је својим апелима вероватно допринела заустављању изградње великог објекта на падини испод Саборне цркве, који би у потпуности уништио силуету града - какву нема ниједан град у Европи.

Бановићева се с поносом сећала периода кад се о свему одлучивало јавно. - Проблеми су се решавали на трибинама на којима су се сучељавала мишљења, уз присуство студената који су долазили да би слушали и учили. Тајна њене снаге била је у подршци колега из Стручног већа, које је кадровски било изузетно јако. У Већу су била 104 члана, свако од њих најбољи у свом фаху. Приликом доношења одлука стручност је увек морала да победи, а у Скупштини града постојали су савети, у које су биле укључене најеминентније личности из струке. Саша је те 2010. са жаљењем рекла да у Заводу више не постоји Стручно веће, а чланови Извршног одбора су партијски кадрови, с којима нема стручног дијалога.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Храбри глас против расизма

Занимљив податак из Сашине биографије односи се на њеног оца, предратног неимара, који је градио објекте по Београду и стекао три куће. Иако му је после рата одузета имовина, сем великог стана у ком су живели, отац никада није осећао горчину због тога. - Остао је патриота и васпитао нас да волимо своју земљу. Говорио је да комунизам има својих предности као и капитализам: "Ето - пре рата ја бих могао свог сина да пошаљем у Беч на студије, и он би завршио кад-тад, па макар био највећи глупак. А неко даровито сиромашно дете не би имало никакве шансе. А у социјализму је та шанса свима пружена". Он је и у социјализму, радећи у својој струци, стекао имовину, а неки већ 60 година кукају над одузетом имовиним, а да сами у међувремену ништа нису створили... Ја волим свој град, као што га је волео и мој отац, иако није у њему рођен, и сматрам да имам морално право и обавезу да се за њега борим.