"ОВАЈ рат је као кад први пут треба да водиш љубав. Најрађе не би, страх те је и имаш трему а онда схватиш да је то лако. Иде само од себе...", ово је реченица из романа "Сами на свијету", Жељка Пржуља, сарајевског писца, некада ратника из Касиндолске, улице која је "дала" 101 погинулог борца за Републику Српску.

Када је рат почео, априла 1992, "строј улице" чинио је њих 270. Само са те кривудаве сарајевске џаде која одваја Илиџу од аеродрома "Бутмир", живот је положило исто онолико српских момака као на Кошарама. Књига је о њима, а међу њима су и Жељков брат и отац.

- Прича је и српска. Да на светло дана неко од Срба приложи и мрву сведочења о патњи, страдању и јунаштву, сународника - говори Жељко. - Две и по деценије од рата нико у Републици Српској није се сетио да сними филм о Коридору, Вуковима с Вучијака или Митровданској офанзиви, ваљда што дежурни државни уметници немају инспирације, материјала ни мотива, и једино преостаје да ми, "илегалци", на своју руку и о свом трошку објављујемо књиге и настављамо тај вид борбе.

Овај роман је и јединствен по томе што у њему ратници,злочиници и сви други из деведесетих кроз Жељково перо приповедају какви су заиста били. Када је пре месец дана Народна библиотека РС из Источног Сарајева објавила књигу похрлили су "купци" из оба Сарајева.

Прочитајте још - Пржуљ: Велики рат пред мојом рајом

- Битно ми је шта кажу ратници. Српски. И они други. Знам ја да ми нисмо пријатељи какви смо били до 1991, тога више нема, нема ни Сарајева какво је било до 1991, то су само заблуде романтика и странаца, али и сад се понекад срећемо са бившим друговима муслиманима, попијемо пиће, чинимо једни другима неке ситне услуге и изражавамо респект - прича писац. - У тој најкрвавијој међусобној тучи сарајевских раја најгоре су прошли они који су побегли. Из далеког света они сад паметују, шаљу фотографије кућа и кола, смеју се и показују нове зубе, неки су постали и страшни шовинисти, али залуд им све то. Зна се како се назива онај ко рају остави у тучи.

Роман је, како каже аутор, написан због оних који су остали:

- Само сам евидентирао све значајније догађаје од 1990. до 1996. и оставио упорном читаоцу да суди о времену, људима и догађајима. Ја сам се одужио својим друговима и браћи, а и Богу што ме је оставио да преживим. А шта сам из рата највише запамтио? Да отаџбина није територија, комад земље планина и море како сам до јуче мислио. Отаџбина је начин живота. Карактер. Понос.

Стотине објављених новинарских текстова и репортажа и петнаест књига, додаје, биле су само припреме за овај роман.

- Због њега сам и почео да пишем. Чекао сам га двадесет пет година. Та прича о групи младих из једног сарајевског кварта коју шаховске игре белосвјетских моћника бацају на свих пет страна света, у ствари је прича о Сарајеву, БиХ и Југославији у последњој деценији двадесетог века. Прича је моја, лична, али могла је бити и прича некога од хиљада сличних, да су само имали довољно безобразлука да је напишу и довољно среће да преживе рат и послератне стресове.

Пржуљ закључује да му је жао што су неки други "покупили све плодове стварања српске државе западно од Дрине":

- Неке вароши су се претвориле у градове, неки споредни ликови постали су битне фаце, неки су се ненормално обогатили, али треба нагласити и подвући да су Срби из Сарајева створили Републику Српску. Политички је прогласили, војнички је најкрвавије одбранили и исељавањем из одбрањених квартова после Дејтонског споразума о миру ударили печат на њен родни лист....

КУЛТУРНЕ ВЕЗЕ

САМИ смо на свету јер пишемо ћирилицом, а културне паралелне везе воде само у једном смеру - објашњава Пржуљ наслов романа. - За књижевнике из Републике Српске паралелне везе су две линије које се никад нигде не дотичу. Код читалачке публике у Републици Српској роман "Сами на свијету" је добро примљен а како сам обавештен чита се много и у Федерацији БиХ. Примедбе имају и помало гунђају они који су после рата захваљујући политици или бизнису постали моћни па су им сада у њиховим окупљањима за крсну славу потребне и ратне заслуге. Јунацима се постајало од 1991. до 1996.