У УГЛЕДНОЈ Галерији сликара Радована Миће Трнавца у Ваљеву Богдан Мишчевић (Кордун, 1936) приредио је своју нову изложбу слика и цртежа. Реч је о уметнику који 30 година живи у САД после седам година проведених у Паризу, чија су ликовна путовања стварна колико и метафоричка. Он је међу најстаријим српским фантастима, чије дело не опада у квалитету. Његове слике сложене иконографије решене су по зонама, логичким колико за традиционално сликарство, толико и за природни свет; подељене на воду, земљу и небо. Ту идеју заступали су стари мајстори, а она је у copy-paste доба можда револуционарни моменат у сликарству. Његова је уметност контрареволуционарна - класично сликарство данас је можда једини вид авангарде. Таквим типом уметности поставља се још једно важно питање: шта ако је напредак по сваку цену погрешан, шта ако у будућности човека и свет не чека ништа добро, није ли напредак сатанска идеја, не треба ли одбацити врли нови свет Великог брата? Отуда толико маште, прошлости, историје, сећања, митологије и религије у овом сликарству. Мишчевић се пита не треба ли задржати веру у биљку, медузу, морског рака и шкољку, које са женама-богињама слика помно, пажљиво и стрпљиво, сликарством које је ритуално. Његова ликовна техника је од оне врсте за коју је велики европски уметник Леонид Шејка рекао: "Сликарство је вид молитве." Мишчевић је посвећен и инициран у тајновити универзум иза стварности, у коме се не зна за превласт високе технологије, за дигитално и виртуелно, он је маг онолико колико то јесте сваки прави сликар имагинативац.

Прочитајте још - Две деценије "Трнавца"

Премда је митограф и картограф заумних светова, он не цитира никога нити слика омаже, није анахрониста. Мада у позним годинама, тај српско-амерички мајстор не сустаје и слика све боље или, како каже: "Моје време тек долази!" У то име допушта поетичне моменте на слици, нежни, пастелни колорит, или у даљину путујуће летеће галије, које одлазе према плавим планетама. Тако је и његова дама у центру композиције искићена као византијске принцезе и припада вечним водама.

Зато са дна мора ка површини узлеће девојка-медуза, као чин ослобођења од демонског диктата рација, хигијене, модерне архитектуре, технике, контроле ума... Нећемо у том свету сликара-поете наћи ништа од реклама, сурове и сирове стварности електронског муља данашњице, од корумпиране реалности, његова чистота је друге врсте од лудачке борбе против бактерија. Мишчевић је верник сновитог, његова острва и мора царство су блаженства и смираја, јер он није сликар од овог света. Са овим мајстором ускрсава како је сликар Станко Зечевић рекао "потпуно нови вид надреализма" у коме се мешају наивно и есхатолошко, недосањано и прадавно, женско и божанско, словенско и архајско. Ево сликара који верује као некада Христ у превласт духовног над материјалним, Ecce pictor!