ПОД насловом "Лет господина Стајница" (издавач "Филип Вишњић"), Срба Игњатовић (1946), исписао је вишеструко занимљив роман у коме, у 88 кратких поглавља, прати неке животне ситуације, главног јунака, скромног банкарског службеника, нежење и самца. Тиме се овај истакнути песник, приповедач, књижевни критичар и есејиста вратио овој књижевној форми пуне три деценије од свог првог романа "Како ми је жаба улетела у уста".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Пантомимичари нису циркусанти

На питање откуд толика пауза и шта га је подстакло да поново напише роман, Игњатовић одговара:

- Та пауза доказ је моје моћи самосавладавања, самодисциплине. Данас, када сви пишу романе, затајила је и моја самоконтрола. Имајући утисак да је реч о некој врсти "позитивне кризе", решио сам да се и сам уплетем, разрешим је или јој и допринесем.

* По чему се ваш главни јунак разликује од своје "сабраће", тзв. сувишних људи којих има доста у књижевности?

- Резликује се због тога што он сам каже да је сасвим обичан, "исти као сви остали". Наравно да ће се испоставити да није баш тако. Он свакако није херој; пре би се могло рећи да је жртва низа околности, али свака жртва је жртва на свој начин. То је човек који живи баш данас, ту, покрај нас... Мислим да нас доста добро и тачно види. Његова је несрећа што га ми и не примећујемо или, горе, сматрамо неважним.

* Епилог романа је изузетно ефектан и опомињући...

- Можда ће неко рећи да је налик на гротеску и тамну фантазмагорију. Подсећам да је црни епилог најављен једним сном (тај сан је и визуелно приказан), али свеједно сматрам да је у приликама "употребе човека" као ресурса у бити реалистичан.

* Како као дугогодишњи издавач, уредник часописа "Савременик", гледате на разна довијања наших издавача?

- Довијања су наш национални "спорт". Издавачи нису никакав изузетак: има их који показују шокантну "креативну довитљивост". Ни издавач мога романа у том смислу није изузетак. Док је, по другим издавачима, све што се прода, рецимо, у тиражу од преко хиљаду или две хиљаде примерака мегахит, мој издавач је изумео апсолутни хит - "невидљиву књигу". Читаоци је додуше могу видети у каталогу Народне библиотеке, у њеној читаоници и, како сазнајем, у Музеју књиге "Адлигата" у стандардној форми. Другачије - не! Уосталом, већ на првој страници мога романа реч је о извесној књизи која ишчезава... Списатељска заумност или далековидост?

* Шта се већ дуже време догађа с нашом књижевном критиком која као да је у илегали?

- У праву сте: када су вредности у илегали, логично је да и дисциплина која би требало да се њима бави буде у истој позицији.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
БЛАГО ЕГИПТА: Фестивал у Музеју афричке уметности

* Завршили сте још један роман. Шта ћемо у њему читати?

- Споменућу да сам двојни аутор тога романа - његов скривени писац и јавни приређивач. Наратор је такође писац, наводни поклоник друштвених мрежа, одлучан да се најпре преко њих прослави. Пошто су, држи, списатељице у моди, он наступа под именом Американке Елизабет Риш и Италијанке Доре Агостини... Убрзо ће се ипак испоставити да је и његов пут посут трњем и оспоравањима. У томе му не помаже бављење Кишом, Андрићем, Тишмом, Павићем нити легијом других именованих и неименованих "колега", односно гонетање тајни и замки нашег књижевног живота јуче и данас. А има ту и сусретања с издавачима, довитљивцима без мане и страха...


НОВА "УТУЉЕНА БАШТИНА"

* Као искусном критичару и есејисти, како вам изгледа данашња српска проза?

- Том прозом се данас бавим као смерни читалац и истински сам запањен сазнањима да јавној пажњи готово по правилу измичу изврсна дела попут књиге Александра Новачића "Булгаков: писма Стаљину" (2013) или "Спидијеве филозофије" Гордина Лакаса - тј. Д. Лакићевића (2010). Тако, некако "спонтано", ниче нова "Утуљена баштина". А ко ју је утулио? Ми.