ОДУВЕК сам веровао да је опера планета на којој музе, у славу свих уметности, раде заједно, држећи се за руке. Овако је говорио Франко Зефирели (1923-2019), филмски и оперски редитељ, сценограф и костимограф, али и италијански сенатор, један од последњих светских великана 20. века, кога је дугим аплаузом, са ове наше планете, испратило на хиљаде људи, окупљених испред катедрале у његовој родној Фиренци. Био је то одлазак чији су спектакуларност и патос помало подсећали на масовне сцене из његове "Аиде" у миланској скали или "Кармен" у Арени у Верони.

Опраштајући се од овог далеког потомка Леонарда да Винчија (пре неколико година су то генетичари и доказали), један британски критичар је забележио да је и читав његов живот, од самог почетка, подсећао на оперу. Као и ренесансни геније из чије лозе води порекло и Ђанфранко Корси, рођен је у ванбрачној вези. Био је плод забрањене љубави удате кројачице из Фиренце Алаиде Гароси Ципријани и ожењеног трговца тканинама из Винчија - Оторина Корсија. Мајка му је изабрала име, али и оперско презиме Зефирети - "поветарац", према омиљеној арији из Моцартовог "Идомена". Матичар је, међутим, то погрешно записао као Зефирели, и тако је остало да га свет памти.

Прочитајте још - ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ: Преминуо Бернардо Бертолучи

Остао је без мајке када је имао шест година, па га је подигла рођака његовог оца Лида, а пресудан утицај на дечака, који је у освит Другог светског рата уписао архитектуру на фирентинској Академији лепих уметности, имала је његова наставница енглеског Мери О'Нил, усадивши му доживотну љубав према литератури и култури. О њој и њеним енглеским и америчким пријатељицама, чувеној групи "Шкорпиони", која је рат провела интернирана у тосканском градићу Сан Ђимињано, Зефирели је много деценија касније снимио филм са аутобиографским елементима "Чај код Мусолинија". Попут младића у филму, и он се прикључио италијанским партизанима, да би доласком британских трупа постао њихов преводилац.

Као и стваралаштво (опус од 20 филмова и више од 120 оперских представа и на десетине драмских), и приватни живот и његов политички ангажман били су пуни великих распона и невероватних обрта. Од некадашњег партизана постао је изразито конзервативан сенатор Берлусконијеве партије Форца Италија. У два мандата залагао се чак и за то да се жене кажњавају смрћу због абортуса. Никада није крио да је хомосексуалац, али се замерио ЛГБТ популацији јер је подржавао став Католичке цркве о овој врсти сексуалне опредељености.

Чаролију филма крајем четрдестих година прошлог века приближио му је Лукино Висконти (био му је асистент, али и љубавник), а потом је сарађивао и са осталим великанима италијанског неореализма, попут Роберта Роселинија и Виторија де Сике. После бурног и театралног разлаза са Висконтијем, први пут самостално режира у Скали у Милану, и то Росинијеву "Италијанку у Алжиру", која му је отворила врата домаћих, а потом и свих светских оперских кућа. Маштовитост и емоционални набоји његових режија, грандиозност сценографија и богатство костима које је сам креирао, довели су га на сам врх, па је сарађивао са звездама попут Тита Гобија и Марије Калас.

Пучинијева "Тоска" коју је са Каласовом радио за Ковент гарден била је на репертоару пуних 40 година. Грчкој диви, својој блиској пријатељици, коју је обожавао јер, како је говорио, није пристајала на компромисе, посветио је филм "Калас заувек" са Фани Ардан у главној улози. Верује се да је и себе у овом делу делимично портретисао кроз лик геј импресарија у тумачењу Џеремија Ајронса.

Први самостални филм, иначе, режирао је у својој пуној зрелости, тек крајем шездесетих година прошлог века, и то Шекспирову комедију "Укроћена горопад", са Елизабет Тејлор и Ричардом Бартоном (у оригиналној подели замишљени су били Софија Лорен и Марчело Мастројани). Номинован је потом за Оскара за "Ромеа и Јулију", са тада анонимним тинејџерима Оливијом Хаси и Ленардом Витингом.

Уз све обреде сахрањен је у породичној гробници на гробљу Порте Санте у Фиренци.

Катедрала Santa Maria del Fiore

САОБРАЋАЈНА НЕСРЕЋА СА ЛОЛОБРИЂИДОМ

МЕЂУ његовим пријатељицама била је и славна Ана Мањани, али и Ђина Лолобриђида. Возећи га на фудбалску утакмицу, Лолобриђида је изазвала саобраћајну незгоду у којој је Зефирели био теже повређен, па није могао да присуствује додели Оскара, када је био номинован за "Ромеа и Јулију". Филм је тада освојио награде Америчке филмске академије за најбољи костим и фотографију.

"Аида"


"Ромео и Јулија"

ЕлизабетТејлор, Франко Зефирели и Ричард Бартон