ИСТОРИЈА је прича о прошлости, а културна историја повест која проучава културу и њене феномене у минулим временима. Но, обе ове научне области, осим прошлости, у свом фокусу могу да имају и рефлексе прошлога у савременом добу. У оба случаја, као оријентир у људском трајању, историја омогућава мислећем човеку да боље сагледа садашњост и "види" будућност. Ово бележи др Петар Пијановић, професор, при крају изузетне студије, ретке књиге такве врсте у нас, "Анђели и ратници" (издавач Завод за уџбенике) посвећене старој српској култури.

Изузетно обимну грађу, од почетака наше културе па до почетка 18. века, Пијановић је представио на веома питак начин, беспрекорним језиком, тако да може да привуче пажњу и оних којима ова област није много блиска. Пијановић је иначе аутор низа веома запажених студија о романима Борислава Пекића, Данила Киша, Милорада Павића, о приповеткама Миодрага Булатовића, о изазовима граничне књижевности.


* Прве велике промене у културном обрасцу код Срба наступиле су половином 9. века прихватањем хришћанства...

- Тај прелаз у културној историји Срба и других словенских народа има далекосежан и епохални значај. Претходе му веома дуги, хиљадугодишњи периоди у којима су словенска митологија и многобожачка религија одређивали поглед на свет и разне видове духовног живота. Веселин Чајкановић мисли да је стара српска религија стварана од времена када су се Срби издвојили из шире словенске заједнице. Њени трагови нису нестали када они, као и други Словени, приме хришћанство што се види и у неким учењима богумила. Прихватањем хришћанства Срби су митско-паганску свест заменили знаком крста са којим су добили и писмо. Тако су ушли у нови цивилизацијски круг. Но, трагови паганства и до данас су се задржали код Срба у неким обичајима и верским обредима.


* Током десет векова, српска култура је била под снажним утицајем византијске културе.

- Срби су на Византију били упућени простором који су населили, затим личношћу првих хришћанских мисионара, а још више снагом Ромејског царства и моћне византијске културе. Тај утицај још је видљивији од 1054. када долази до раскола у хришћанству, после чега се Срби верски приклањају источној цркви. То је створило и нови систем вредности. Отуда су источно хришћанство и византизам у дугом времену одредили и духовни живот и политичко устројство српске државе. Био је то процес у којем су нове вредности прихватане и по хтењу и по обавези. Простије речено, процес увођења Срба у византијски свет био је природан колико и неминован.


* Нова фаза настајала је од средине 12. до средине 15. века. Тада се Срби прикључују развијеном европском свету.


- Да. Срби су у тај свет ушли већ са Византијом која је обележила европску културу, а посебно културу целог медитеранског басена. Нарочито су ти трагови видљиви на простору данашње Италије. Са црквама и мозаицима, Верона је живи споменик те културе. Ми смо следбеници тог духа који је са светосављем код нас до пуног изражаја дошао од 12. до 15. столећа. Жича, Студеница, Ђурђеви ступови, Сопоћани, Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка и још неки храмови по лепоти и по значају баштина су не само наше, него и европске, па и светске културе. Бројне цркве, иконе и фреске обележиле су српске земље, нарочито Косово и Метохију. Тако су означиле наш духовни и културни простор.


Прочитајте још: Измишља се историја


* Турско ропство није означило само покоравање једног народа, већ и покушај да се наметне отомански културни образац?

- Мудри Борислав Пекић је рекао да су Римљани на Британском острву остали пет векова, колико код нас Турци. После Римљана, у Британији су сачуване само ретке археолошке ископине као белег римског присуства, док су Турци, закључује Пекић, нама изменили и карактер и судбину. Одличан познавалац османске и српске културе, Дарко Танасковић, са разлогом је запазио да су османски културни модели дубински повезани не само са културом Срба, него и са нашим индивидуалним и колективним животом. То је образац који у разним видовима код нас траје вековима.


* У та, "пошљедња времена", израсла је култура опстанка којом је одбрањен национални и културни идентитет.

- Бранило се како се знало, а одбранило колико се могло. "Пошљедња времена" су ознака за пропаст Србије и гашење кратког ренесансног сјаја који оличава даровити песник и учени владар, Стефан Лазаревић. Некада смо и сами имали удела у тој пропасти, али су нам у томе још више "помагали" други. Ипак, нека чудна снага народа и вековима стваране вредности рађале су веру да се може опстати и изнова, у неком будућем добу, подићи нова српска држава. У томе је смисао културе опстанка. Такву културу, рецимо, потврђују патријарх Данило III "Словом о светом кнезу Лазару", монахиња Јефимија "Похвалом светом кнезу Лазару", народна поезија и свети ратници по српским манастирима. Један од њих је и Каленић. Обраћајући се анђелу-брату на каленићкоj фресци, лирски јунак у песми "Каленић" Васка Попе казује: "Туђе сенке не дају / муњу твога мача / у корице да вратим." То је зов и песников одговор или, како би се још боље могло рећи, "горки талог искуства".

ДРАМА ЗБОГ ЈЕЗИКА * КОЛИКО су велике, па и драматичне промене у нашем језику утицале на српску културу? - Српска култура је култура памћења, али и култура заборава. То се посебно добро види у подручју језика. На међи старе и нове културе, током 18. века и касније, посустаје стари, тј. српскословенски језик. Губљењем или "заборавом" тог језика, готово да је заборављена и стара књижевност на том језику писана. Тачније, ту књижевност данас је могуће читати само у "преводу" на савремени српски језик. У томе забораву видим и драму наше културе.

* У књизи сте дали не само развој разних уметничких дисциплина кроз векове, већ и слику свакодневног живота.

- Да. Култура приватног живота, како на двору, тако и код људи из народа, јесте и могућност да се живо прикажу културна обележја. Отуда сам у књизи хтео да покажем како су у периоду до 18. века грађене куће, шта су људи јели и где су спавали, какви су били односи у породици, како је изгледала одећа и обућа, какав је био однос обичног човека према вери и цркви, рађању и смрти, какви су му били обреди и обичаји, како је привређивао и размењивао добра, ратовао и путовао, те у чему је тај човек налазио свој виши смисао. Дворски живот је нешто друго. О животу на двору драгоцен запис оставио је можда најобразованији Византинац свога доба, Теодор Метохит, у изузетно занимљивој "Посланици о дипломатском путу у Србију поводом женидбе краља Милутина Симонидом, године 1298".


Прочитајте још: Дарко Бајић: Историјом се данас тргује


* Живећи са другим народима, језицима и културама, Срби су примали, али су на друге и преносили своје културне обрасце.

- Тако је. Уз друга обележја, стара српска култура је и контактна култура. То значи да је више примала утицаје, али је и преносила нешто од сопствене баштине на племена, народе са којима је била у контакту. Другачије и не може, јер је отвореност природно стање сваке културе. Отуда су у нашу културу уписани знакови Византије, Запада и Медитерана, укључујући верски разнолик Левант, али и руски културни утицаји. Тако је морало да буде у српској култури и у државној кући која је подигнута на друму, на раскршћима цивлизација и на међи интересних сфера, са свим добрим, али и рђавим последицама које из тога проистичу. Изгледа да је то наша предност и наш усуд. Ни данас ништа није другачије. Географија нам се претворила у историју и у историјску судбину. Уз своје универзалне вредности, српска култура исказује ту судбину, као што садржи и друга национална обележја.


НОВИ РУКОПИС

* На чему сада радите?

- У поодмаклој фази је рукопис "Српска култура у 18. и 19. веку" што је заправо тема мог вишегодишњег пројекта у Матици српској. Када то буде готово све ствари ће бити стављене на своје место. То значи да ће "Анђели и ратници", затим "Српска култура у 18. и 19. веку" и књига "Српска култура 1900-1950" (објављена 2014) постати једна културно-историјска целина.