О, БИЛО је као кад стари прекоокеански брод уплови у луку; па се на палуби појаве морнари у белој ливреји и на крају изађе капетан са седом брадом. Управо тако изгледало је музицирање Елизабете Леонске у понедељак у Београду. У времену у којем се дела фрагментирају и свака фраза добија свој глас којим може да проговори као да је композиција неки парламент, свирање Леонске подсећа на стара времена. Ту нема демократије (јер уређеност композиција то не трпи), већ једино просвећене диктатуре.

У таквом свирању све је сврховито на аристотеловски начин: мотив се идеално уклапа у фразу, која је основица за тему, која идеално подупире сонатни облик. Оваква пијанисткиња треба да свира велике форме, зато што као архитекта уме да извуче лепоту сваког детаља и да му да место у великој структури.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - И патуљци у класици

Ипак, није све тако једноставно ни лако. Нарочито на концерту. Наступ Елизабете Леонске почео је Моцартовом Сонатом В-дуру KV 333 од које је солисткиња по моделу свирања од пре две деценије покушала да направи Бетовенову сонату. Темпа су успорена, нарочито у другом ставу, велика пажња посвећена је доградњи детаља у покушају да се покаже да углађени рококо може постати проторомантика само ако се споро свира. Резултат је био једна сетна, у доброј мери патинирана фактура у трајању од преко двадесет минута.

Но, није требало да се забрине слушалац, јер одмах за Моцартом следиле су Шуманове Симфонијске етиде у којима је солисткиња показала бриљантност, сјај, па и лепоту импровизације на местима где је долазило до мањих меморијских забуна. Све је још једном подсећало на какав мени са прекоокеанског брода: Етиде 3 и 5 као маштовито предјело, Етиде 8 и 10 као раскошно главно јело и завршна 12. етида као шлаг на торту. Публика је била задовољна, а оно најлепше тек је следило.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - РЕТКА И ГЕНИЈАЛНА: Најсексипилнија светска пијанисткиња стиже у Београд 

После паузе брзо је прошла кратка младалачка Бергова Соната опус 1, да би Леонска као главну тачку програма засвирала Шубертову Велику сонату у D-дуру (D 830). Четрдесет минута, па шта. Било је то бурних, лакомислених, озбиљних, веселих и меланхоличних три четврти сата. Солисткиња је одржала јавни час како се свирају велике форме. Чули смо и зашто су оне данас потиснуте, због чега се не свирају, зашто се замењују циклусима композиција који глуме велике форме - све смо чули и добро схватили.

Depositphoto

Композиција која у великом првом ставу вариракарактер музицирања у распону од притајеног преко олујног до тријумфалног; која у другом ставу прича велику причу затегнуту са две теме: филозофском и драматичном; која у трећем ставу доноси прави Шубертов шалозбиљни скерцо и која се завршава великим рондом у четвртом ставу - таква композиција тражи руку правог солисте који мисли у тренутку свирања али непрестано размишља о целини, тако да се последњи тонови сонате који никако нису фанфарозни, покажу као прави врхунац дела.

Тако је некад свирала Мајра Хес, тако данас свира Лилија Зилберштајн, па и Марта Аргерич (и све смо их чули у Београду!), али све ове солисткиње далеко су од младих. Има ли места данас за овакво музицирање? Чини се да има, поготову што међу млађима још само Леив Уве Андсенс, Давид Фрeј и још свега неколико пијаниста има овај, да се каже планерски ум.

Будућност се тако чини осигурана, па ипак у понедељак на Коларцу као да смо чули комад лепе прошлости.