После "Велике лепоте", Сорентино се вратио својој опсесији крупним политичким личностима данашње Италије, овога пута животу бившег премијера ове земље Силвија Берлусконија, једне од најживописнијих и најконтроверзнијих личности које су икада ступила на ову сцену. Исти, сјајни глумац који је у "Диву" (2008) играо Ђулија Андреотија, Тони Сервило, сада се појављује у новој улози политичког магната, али са промењивом срећом. Loro је замишљен као раскошан, а испао раскупусан албум Берлусконијевих личних и јавних доживљаја, где се често сасвим губила главна наративна нит. У општем хаосу и помами вулгарности, особеној за многа Берлусконијева предузећа, све се ту измешало и испретурало.

У овом филму има неколико филмова. Замишљен и у први мах пласиран као диптих, "Они" је, на крају, измонтиран на приближно комерцијалну дужину једног филма (145 мин, мада је верзија на Фесту била нешто дужа). To не да се види, него боде очи. Много хтео, много започео, мало и успео, остао је миљама далеко од свог узора Фелинија, који се, уосталом, није пачао у политику. Бољи познаваоци италијанске сцене кажу да је Сорентино често пуштао на вољу машти и стварне чињенице без зазора подешавао свом укусу и сазнањима, у стилу слогана самог Берлусконија Tutto vero - tutto falso ("Све је истина и све је лаж"). Ако смо, на овим странама, филмове "Хладни рат" и "Шавови" истицали као пример драмске целовитости и досегнуте уметничке структуре, овде на делу видимо супротан случај: нецеловитост радње, расуту и неостварену структуру, што је стара Сорентинова мана.

Прочитајте још: ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТ 2019: Два пријатна изненађења

Не може се, међутим, рећи да он не успева да забави и напари нам очи (несносна количина обнажених нимфета прожима овај филм). Има бриљантних делова филма, као онај у коме Берлускони успева да убеди случајну богату домаћицу да купи непостојећу скаламерију на месту где још нема ничега: преко врхунске уметности продаје некретнина, Берускони је и изградио своје пословно царство и политички гран-гињол. У суштини, он је и остао један велики продавац грађевина без покрића. Јесте он је величанствени "буфоне" и неопевани циркусант, као што му пребацује рођена жена, али су му - чак у три маха - Италијани поклонили несумњиво национално поверење, а био је на власти дуже него ико други у једном мандату. Јесте да се бламирао трчећи за шипарицама, али је и за њим јурцало напаљено женскиње свих узраста и фела.

Божидар Зечевић


Ипак, Сорентино није успео да пронађе кључ за Берлусконија и његов политички кичерај, образац корупције, друштвене и медијске проституције и моралног кала у који је тонула Италија његовог доба. А где је ту сам Сорентино? Могло би се рећи, најпре у наслову филма: наслов О Н И и овде означава трулу, плутократску и ненародну Италију разорне корупције, бахатог иживљавања и хедонистичке помаме, које је оличавао и јавно промовисао сам премијер. Онда се све са треском срушило. Разорни земљотрес збрисао је до темеља град Аквилу и донео слике нове Помпеје и пропасти Рима (Aquila = орао, симбол Римске империје) Италија је занемела. Многи су катастрофу схватили као апокалиптично знамење и пали на колена пред фигуром Христа, коју су дизалицом извлачили из рушевина катедрале.

Та поразна представа опште пропасти дубоко је уздрмала Италију. Архтеип пада Римског царства, као покретна слика утиснута у колективну подсвест, поново се јавила на врхунцу кризе и Италија се тргнула. Бар ову, главну поруку, успео је Сорентино да извуче на чисто. И то је главна врлина овог филма. Била је то и симболичка слика краја једног филмског фестивала, са свим значењима која собом носи, о чему ћемо подробније - ускоро.