Највећи странац српске културе

Мило Ломпар

петак, 01. 03. 2019. у 13:18

Највећи странац српске културе

Мило Ломпар Фото З. Јовановић

Дела овенчана наградом “Меша Селимовић” за књигу године, коју додељују “Новости”. Црњански је сасвим друштвено неупотребљив: у монархији, јер је плебејац; у републици, јер је монархиста

Нема тренутка, не постоји тај kairos, који припада Црњанском. Јер, нема погодног часа за дух који је непогода у стихији културне обичајности и пролазности. У књижевном смислу, он је највиши израз и жива слика радикалног (авангардног) модернистичког нараштаја - Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Тодор Манојловић, Станислав Винавер - у његовој вечној занемарености. У друштвеном и егзистенцијалном смислу, он је нешто друго и самосам: нема тренутка у времену који српска култура поклања, заувек и неповратно, овом апсолутном странцу. Отуд је он сасвим друштвено неупотребљив: у монархији, јер је плебејац; у републици, јер је монархиста; у комунизму, због свог антикомунизма; у посткомунизму, због антидемократског импулса; у југословенству, због српског становишта; у српском контексту, због српског становишта - по други пут; у унитаризму, зато што је унитариста; у федерализму, зато што је монархиста; у традиционализму, зато што је авангардиста; у авангарди, зато што је историчан; у модернизму, јер је националиста; у национализму, зато што је радикално модеран. Нема друштвене употребљивости која би могла упитомити субверзију која долази са највећим странцем српске културе.

Прочитајте још - Мило Ломпар: Само усамљен човек неуморно говори и пише

***

Негативан однос према комунистичкој револуцији далекосежно је утицао на контроверзни друштвени положај Достојевског и Црњанског: и у грађанском, и у комунистичком контексту њихових судбина. У томе је посебну улогу одиграла њихова политичка и новинарска есејистика: и “Пишчев дневник” Достојевског, и “Политички чланци” Црњанског, допринели су да левичарска интелигенција створи дубоко јавно неповерење према њиховим схватањима, да то неповерење непроблематизовано учини делом опште јавне свести, да њихова схватања трајно жигоше као конзервативна и реакционарна, да их оцени као империјалистичка (Достојевски), хегемонистичка (Црњански), националистичка и да сву створену негативност јавног доживљаја утисне на књижевно искуство двојице писаца. Спорни као политички ангажовани писци, они су - у појединим периодима - постајали спорни као писци, да би ова - изведена - спорност условила и њихову маргинализацију у самој култури: Достојевског у Совјетском Савезу, Црњанског у комунистичкој Југославији. Тако су њихова политичка схватања условила књижевно обезвређивање - “Злих духа” или “Друге књиге Сеоба” - са циљем да се њихов културни и јавни положај учини проблематичним: били су одсутни из школских програма и опште јавне свести дуго година. То је било и по дубљој законитости њихових судбина. Јер, идиоритмик дише дисхармонично и атонално, али на егзистенцијалан а не само на друштвени и идеолошки начин. Он тако дише и као изгнаник, и као човек режима: Достојевски и Црњански.

***

Случај је упоредив са одбијањем Атинске академије да прими Никоса Казанцакиса. Овај неприлагођени грчки писац, политички сумњичен од властите државе, попут Црњанског, који је живео у изгнанству, одбио је поновну кандидатуру за академију, као што је то учинио и Црњански. Ту, међутим, сличности престају. Јер, Атинска академија - у лику свог председника - уручила је награду биографији “Неприлагођени Никос Казанцакис”: двадесет две године после пишчеве смрти. Био је то знак прилагођавања јавне свести књижевним вредностима великог писца, потребе да се те вредности институционализују, у мери у којој унапређују стандарде културе. О педесетогодишњици пишчеве смрти процес је отишао даље: у Атинској академији организован је Дан Никоса Казанцакиса. И као неприлагођен, он постаје стандард културе.

Да би се то променило, неопходна је видљива свест о огрешењу, а не мукло и глуво инструментализовање Црњанског, које остаје без културних последица. Неопходна је унутар САНУ, на улазу, као у Француској академији када је реч о Молијеру, статуа Црњанског са познатим текстом из 1778. године: “Ништа не недостаје његовој слави, недостајало је нашој.” (Bernard-Joseph Saurin) Тек када се оквири културе прошире за садржаје страности Црњанског, институционализација може имати смисла.

(Из књиге “Црњански - биографија једног осећања”, издавач “Православна реч”)


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Из Москве

01.03.2019. 18:03

Мој бивши и увек садашњи професор! Човек, родољуб, хришћанин, националиста!