Иван Ивањи: Неки су логораши и кукањем добили Нобела

Драгана Матовић

недеља, 10. 02. 2019. у 14:02

Иван Ивањи: Неки су логораши и кукањем добили Нобела

Иван Ивањи / Фото Н. Фифић

Књижевник и преводилац Иван Ивањи у интервјуу за "Новости": Пишем са ентузијазмом и страшћу, као да ми није деведесет година. Боље да се дружим са измишљеним јунацима него са стварношћу

ЧУДО да није о животу књижевника и преводиоца Ивана Ивањија снимљен филм. Прошао је најгора места људског страдања, Аушвиц и Бухенвалд, из којих се мало ко вратио жив. Патње га нису сломиле. Ведрог духа, наставио је даље. Студирао је архитектуру и германистику, био је наставник, новинар, драматург, дипломата, чак и лични преводилац Јосипа Броза за немачки језик. Уз Тита је био током сусрета са државницима од 1965. па до маршаловог последњег путовања на Кубу 1979. године. Упоредо је градио богату списатељску каријеру.

Писац књига "Човека нису убили", "Диоклецијан", "Константин", "Гувернанта", "Титов преводилац", "Мој лепи живот у паклу"... недавно је напунио деведесет година. А ентузијазам га не напушта. Готово са дечачком страшћу, у свом стану на Вождовцу свакодневно пише. У Аустрији је управо изашао његов роман "Смрт у Монте Карлу", а "Лагуни" је предао тек завршени рукопис књиге "Вила на Дедињу".

- Боље да се дружим са измишљеним јунацима него са стварношћу - каже Ивањи у интервјуу за "Новости". - Случајно сам билингвалан, пишем и на немачком и на српском. На ком ћу језику писати, зависи од теме. Ове године имам романе на оба језика. Ту сам рекордер. А, да ли су добри, не знам. Није моје да судим. Довољно су добри да су издавачи прихватили да их објаве.

* Превели сте више десетина књига са немачког и мађарског на српски језик и обрнуто. Шта је теже - преводити своја или туђа дела?

- Себе преводити на други језик је досадно. Други језик нуди другачије могућности. Своје књиге не преводим, већ их поново пишем. "Човек из пепела" на српском има једно поглавље више, а немачко издање романа "Гувернанта" се прилично разликује од српског.

* И даље је на вашем столу Титова слика...

- Зашто и даље? И зашто да не? Штос је у томе што је Тито потписао ову слику и тај потпис бледи. Код оних који су је добили са штампаним потписом, он се не мења.


* Какав је био Јосип Броз?

- Имао је слоновско памћење и било је лако сарађивати са њим. До пред крај, био је шармантан и духовит човек. Непосредан и увек расположен за вицеве. Најбољи штос је кад је шофер у Ужичкој улици оставио кључ у колима, а он је ускочио и побегао. Отишао је на станицу Топчидер да попије пиво. Наравно да није имао пара код себе. Железничари су га препознали и платили му пиво.

БЕЏ ЗА ЗАСЛУГЕ * КОЛИКО вам значи што сте лично од премијера немачке покрајине Тирингије добили Орден за животно дело? - Тај беџ је интересантан по томе што могу да га носе три стотине људи. Добио сам много виши савезни немачки орден, али овај ми значи зато што ми га је лично уручио премијер Тирингије. Могао је амбасадор да ми га преда, али уручио ми га је Бодо Рамелов.

* Култ Јосипа Броза је у то време био јак...

- На отварању ауто-пута Београд-Љубљана окупљени су запевали "Друже Тито, љубичице бела". Сећам се да се Тито смркао и рекао: "Ако ништа друго не знате, престаните да певате те глупости, а мене оставите на миру." Уопште није волео да га величају. Има много истинитих анегдота о томе шта је све радио против тога, а онда се предао.


ПРОЧИТАЈТЕ И:Иван Ивањи: Исповест о лепом животу у паклу

* Како сте ви стигли до Белог двора?

- Непосредно после рата свако је радио оно што је мислио да зна. Од детињства сам знао немачки, па сам преводио за омладинске организације. Једног дана су ме упитали да ли се усуђујем да преводим другу Ивану Стамболићу. Упитао сам: "Зашто се не бих усудио?" У посети је била аустријска државна делегација. Поставе ме лево од Стамболића, десно је био Коча Поповић, прекопута председник аустријске владе Клаус и његов министар иностраних послова Крајски. Аустријски преводилац се спотицао и ја га нехотице исправим. Уплашио сам се да нисам прекршио протокол, погледам Кочу, а он ми климне: "Исправљај." У једном тренутку аустријски премијер каже да би радо слушао шта се стварно говори. Замолио ме је да преводим у оба смера. Кад се завршило, Коча устаје и пита ме: "Да ли бисте били љубазни да вас водим код Тита?"

* Како је изгледало ваше ватрено крштење?

- Отишао сам са Кочом у Бели двор. Оставио ме је на тераси и отишао код Тита. Око мене су стајали униформисани људи и они у цивилу. Нико ми ништа не говори. Стигла је колона аутомобила. Тито и Клаус се поздрављају на немачком. Повлачим се, не знам шта да радим. Протокол ме без много речи гурне за њима у библиотеку. Тито је одлично говорио немачки. Кад су завршили новинари, први пут ме је погледао: "Сад ја говорим нашки, ти преводиш, а ја контролишем." И тако је почело. Глас ми није подрхтавао, само ми је кошуља била мокра од зноја као да сам био под тушем.

Ивањи у разговору са Јосипом Брозом Титом / Фото Приватна архива


* Да ли политичари морају да имају поверења у своје преводиоце?

- Не бих био Титов преводилац да ме нису пропустили кроз свој рендген. Али, и он и Јованка су ме поштовали. Када ме је представљала, говорила је: "Ово је писац Иван Ивањи, који је тако љубазан да нам преводи." Препоручујем и оним политичарима који знају језик, ако имају поверење у своје преводиоце, да их користе. То је Тито радио. Зоран Ђинђић не само да је знао немачки, већ је докторирао филозофију у Немачкој. Језик је говорио као немачки интелектуалац. Али пажљиво сам га слушао кад говори на немачком и нисам се увек слагао са њим. Говорио је, на пример, "ја као националиста", а ја бих то превео, "ја као национално опредељен". Као филозоф, није осетио разлику. Путин перфектно говори немачки, а Ангела Меркел руски. Могу да замислим како се они језички завитлавају кад она говори руски, а он немачки.

* Да ли сте, када сте писали роман "Диоклецијан", помало мислили на Тита?

- Диоклецијан до те мере личи на Тита у својим потезима да смо чак и разговарали на ту тему. Важан лик је Диоклецијанов сарадник Блази, а као модел ми је послужио Блажо Мандић, човек који је од свих блиских сарадника најдуже био уз Тита. И то није била тајна. Блажо је књигу препоручио Титу, који ме је једанпут питао: "Бога ти, како се у оно време владало, како су цареви долазили до података?" Одговорио сам му да су имали курире који су јурили од станице до станице и мењали коње. Цар је добио информацију са три месеца закашњења, али је имао три месеца предности у односу на остале. Рекао сам Титу да он добија вест са кратким размаком пре него што је сазна цео свет. "Има у томе нечег", казао је Тито. Примерак романа који сам му поклонио је у Кући цвећа, у његовој личној библиотеци. Тамо је и мој први роман "Човека нису убили".

* За Титово време кажете да је било пут добрих нада. Али ни тај режим није био непогрешив?

- Ови који данас говоре против оног што сматрам својим режимом, не знају ништа. Другачије бих кренуо да критикујем где су нам биле грешке. Највећа грешка било је решавање стамбеног питања. Новац је узиман свима, а станове нису добијали сви подједнако. Неки их нису ни добили, а издвајали су новац.

* А Голи оток?

- Када је настала реч Голи оток, не знам. У тадашњем речнику звао се "Мермер". Званично, људи су осуђивани на друштвено-поправни рад, незванично, слати су у "Мермер". Сви су знали за то. Моја покојна жена Драгана једанпут је рекла да нисмо знали. Рекао сам јој да прича глупости, јер је била присутна кад су јој тетку хапсили. Против стаљинизма се могло борити само оружјем стаљиниста. Кад су објавили резолуцију Информбироа, био сам на Титовој страни. Тако сам осећао и не кајем се нимало. Ипак, мислим да је тим људима требало поштено да се суди, а не да се шаљу на то страшно место.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Коме кћерка СС војника поставља огледало?!

* Вама је Немачка донела прво тужне и тешке, а онда лепе тренутке. Да ли сте, на неки начин, осуђени на ову земљу?

- Трећина мојих романа има директне или индиректне везе са логором. Али имам утисак да се очекује од бивших логораша да кукају. Зато се добија Нобелова награда. Ели Визел и Имре Кертес су добили "Нобела" за кукање. Међутим, борци попут Стефана Хесела, аутора књиге "Побуните се!", не кукају. Надам се да идем стопама бораца.

КАО НАШЕ ВРЕМЕ * Шта вас је привукло цару Константину, о коме сте такође написали роман? - Мислим да се то време може упоредити са нашим. Надам се да подсећа на неке наше грађане, који су били комунисти, па антикомунисти, па слобисти, па ђинђићевци, па вучићевци и тако даље.

* Многи су се изненадили кад су сазнали за нацистичку прошлост писца и вашег пријатеља Гинтера Граса, али вама то није сметало...

- Свако ко се са њим дружио знао је да је у почетку био одушевљен Хитлеровом омладином. То је описао у роману "Псеће године", који сам превео на српски. Можда бих и ја био одушевљен да сам тих година живео у Немачкој. Када су га 1944. мобилисали, Грас се пријавио за подморничара, али они им више нису били потребни. Ушао је у једну СС дивизију. Имао је срећу да она није била увучена ни у какве ратне злочине. Када је 2007. поново о томе проговорио у аутобиографској књизи "Љуштећи лук", подигла се велика прашина. Уз њега сам био и кад му је Израел забранио улазак у земљу због песме у којој критикује актуелну политику те земље и када је оптужен за антисемитизам. Стопроцентно сам био на његовој страни. Антисемитизмом се назива критика владе Бењамина Нетанијахуа, чија политика шкоди борби против правог антисемитизма. То што Нетанијаху чини Палестицима је глупо, злочин и против идеје Израела.

* Имате ли истомишљенике у Израелу?

- Као што мислим ја, мисли 20 одсто Израелаца. Међу њима је био и велики Амос Оз. Нажалост, огромна већина нема такав став. Власт која хоће да буде нормална мора да отрпи критику као свака друга. Кад критикују Терезу Меј у Великој Британији, могу и Нетанијахуа у Израелу. Екстремисти и једне и друге стране изазивају сукобе. У Израелу се непрекидно пуца и убија.







Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

Nale

10.02.2019. 15:35

Coveku sa integritetom i tako bogatim životnim iskustvom hvala za vedar duh kojim zrači. Hvala i za nepokolebljivost da nastavi da radi kao pisac i da kad ga se pita govori istinu o Titovom vremenu i ljudima iako se sada podcenjuju.