Рубен Естлунд: Свет подрива колективна параноја

Никола Јанковић

19. 01. 2018. у 19:26

Научили су нас да немамо поверења у друге људе, да подижемо ограде, речи су шведског редитеља, добитника Златне палме и госта "Кустендорфа"

Рубен Естлунд: Свет подрива колективна параноја

Фото Д. Карадаревић

ТО што се увек помало плашите за своје дете, то је природно. Међутим, људи иду корак даље, па деци не дозвољавају да се самостално играју на улици. То је чиста параноја. Она је постала свеприсутна, захватила је цео свет - каже, за "Новости", шведски редитељ Рубен Естлунд, гост "Кустендорфа" и добитник Златне палме за филм "Сквер".

На Мећавник је донео своју бриљантну и естетски јединствену студију савременог друштва, а она, уместо да даје одговоре, поставља важна питања.

- Идеја за "Сквер" се јавила још током стварања филма "Плеј", који је био инспирисан стварним догађајима из Гетеборга. Група младих људи је извела серију пљачки у центру града, а мета су им била углавном деца. Пљачке су се дешавале у тржним центрима, а на стотине одраслих људи није реаговало ни у једном случају! Чак ни опљачкана деца нису тражила помоћ! Испричао сам свом оцу све о овом догађају. Он ми је рекао како су ствари изгледале раније. Кад је он одрастао у Стокхолму, са друговима се играо на улицама без надзора родитеља. Схватио сам да се наш свет променио. У "старо" време, људи би помогли деци. Сада одрасле, уместо као заштитнике, посматрамо више као претњу младима.

* Затим сте започели озбиљно истраживање...

- Мој пријатељ и ја смо решили да направимо симболично место, обичан квадрат на улици, где би се пролазници подсећали на своју улогу људских бића. У том квадрату требало ја да имамо поверења према другима, да им помогнемо и бринемо о њима. То је био експеримент за "Сквер". Онда смо ову идеју реализовали у музеју, где је направљена коцка у којој људи могу показивати људскост. Уследило је писање сценарија, и то је била права борба. Сетио сам се када је мом пријатељу украден телефон, а он је покушавао да га врати. Настао је главни лик филма "Сквер", човек с пуном вером у хуманост и друштвени ред, који ће бити изненађен новом, промењеном реалношћу нашег света. Учинио сам да он буде изазван на акцију, у свакој појединачној сцени.

ЗДРАВО, ОВДЕ ЕМИР ПРВИ пут сам у Србији, слушао сам од разних људи о овом фестивалу, али се пре неколико дана догодило право изненађење. Телефон је зазвонио, чуо сам само: "Здраво, овде Емир." Питао сам: "Редитељ?" А он је рекао: "А који други Емир? Хоћеш ли да дођеш код мене на фестивал, имам моје село на врху планине?" Помислио сам да је то невероватно. Обично вас зову неки асистенти великих аутора, секретарице... Неколико часова касније, по мене стигао авион у Гетеборг. У Београду ме је сачекао хеликоптер. Све је то за мене фасцинантно - каже Естлунд.

Прочитајте још: Филмска мећава код Кусте

* Шта сте закључили?

- Реч је о отуђењу. Научили су нас да немамо поверења у друге људе! Отуђење доводи и до оне сцене из филма где се двоје љубавника, у свету где је сваки облик понашања прописан законима и одлукама, до детаља, уместо да воде садржајнији разговор, питају како се на прописан и правилан начин уклања искоришћен кондом! Нестало је поверења чак и међу најближима. Поверење је као корални гребен, може оштетити брод, катастрофално, ако се изневери. У Шведској је све чешћа појава "ограђене заједнице". Људи животом у њима, подизањем ограда око свог малог света, заправо одређују границе своје одговорности. Све изван ових граница је претња! Чиста параноја у фином целофану! Против тога се борим.

* Да ли је било тешко написати овако комплексан сценарио?

- Толико сам писао и снимао да је прва верзија филма била дугачка више од три и по часа. На крају, све се свело на један час мање и за толико сам успео да се изборим. Помало је тужно то што савремени човек нема стрпљења за дугачак филм.

* Како сте доживели највећу европску филмску награду?

- То са наградама је права мука. Позову вас на церемонију, а до самог проглашења не знате ко ће бити лауреат. Онда су редом прозивали људе на сцену, све док није остала једна недодељена награда, она највећа, Златна палма. Помислио сам, грешка у протоколу, јер сам само ја остао у свом седишту. Ужасан осећај. Онда је уследило олакшање, уверили су ме некако да сам ја тај, па сам некако изашао на сцену и примио Палму.

* Да ли је награда променила ваш живот и приступ послу?

- Променило се све. Видите да не излазим из авиона и хеликоптера, летим по свету, од Копенхагена до врха овог брда у Србији. Али признање је изазов. Добио сам могућност да радим са мање ограничења. Међутим, границе некада рађају креативност, дају најфиније детаље делу.

* Планирате ли снимање новог филма?

- Моја жена је модни фотограф. Причала ми је безброј урнебесних прича из њеног професионалног окружења. Једна од њих је прича о "троуглу туге". То је предео изнад очију на коме се појављују прве боре, јер имате пуно невоља у животу. Али не брините. Ботокс решава невоље! Отклања тугу! То је полазиште нове приче. Погрешни начини за решавање правих проблема.

* Како гледате на будућност филмске уметности?

- За филм је најважније заједничко гледање. Истраживање у Шведској је показало да чланови породице у истом тренутку, у истој просторији, свако на свом уређају гледају различите садржаје. Заједно гледају само "Песму Евровизије"! Једном годишње! Зато се прекида комуникација, чак и међу најближима. Свакаква будућност филма која подразумева заједништво, за мене ће бити прихватљива. "Јутјуб" нуди невероватне садржаје, заправо бих желео да свака сцена у мојим филмовима има снагу неких од ових клипова. Сада морамо да се такмичимо са аматерима који успевају да сниме кратке, моћне клипове који добро одсликавају људско понашање.




Пратите нас и путем иОС и андроид апликације