У ПРОГРАМУ овогодишњег Битефа је седам представа, од којих су чак две с потписом познатог словеначког редитеља Јернеја Лоренција: "Библију, први покушај" извешће Словенско народно гледалишче из Љубљане, а "Царство небеско" (премијерно) ансамбл нашег националног театра. Иза овог угледног уметника је четрдесетак режија, а са три наслова ("Олуја", "Полудела локомотива", "Илијада") последњих година већ је гостовао на београдском фестивалу - сваки пут освајајући признања и симпатије публике.

"Царство небеско" (копродукција Народног позоришта и Битеф театра) његов је први ангажман у Србији и за тему је изабрао српску епску поезију. "Епски широко", биће и у начину извођења: први део представе одиграће се на сцени "Раша Плаовић", други у Битеф театру. Несвакидашњи потез мотивисан је редитељевом идејом за променом перспективе у истој тематици...

* Зашто сте се одлучили баш за српску епику?

- Пре свега, због моје љубави према древним причама и песмама, као првим документима наше цивилизације. Занимају ме теме, мотиви, дилеме, које су то патње и чежње, па и какве везе све то има са нама данас. Много је тога заједничког. У епици су ствари само мало суровије, непосредније, с мање лажи. А и страсти се мање крију. Фасцинира ме машта у причама и песмама, јер имагинација је највећа привилегија људског постојања. Српске песме су супер комбинација историје с једне стране, и митологије с друге. Понекад чак и митоманије. Тај руб између историје и митоманије веома ми је занимљив, све оно архетипско, важно за нашу потребу причања приче.

ПРИПАДНОСТ И ПОСЕБНОСТ - ЉУДИ увек, с једне стране, желе да негде припадају, а с друге, да буду јединствени. Театар је колективан рад: окупља одређени број појединаца, од којих нико не сме да губи свој идентитет, али мора да има свест да представа треба да буде паметнија од збира појединаца. Редитељ не одређује све, јер свако је аутор и свако треба да изрази себе - каже Лоренци.

* Цео Балкан је сличан простор, шта овдашње стваралаштво чини специфичним?

- Србија је због својих историјских околности настојала да се одржи преко језика и песме. То је феноменалан начин отпора: док причам и певам ја постојим! Колико год околности биле тешке, колико год се проливала крв, док певам - постојим. Праисконска, дивна потреба. Архетипске приче можемо наћи у свим традицијама света и то је оно најлепше, јер значи да постоји неки простор у нама у коме смо сви браћа и сестре. Начин на који жудимо, бојимо се, волимо и превише желимо.

* У епици су идеали узвишени, а слобода вредна сваке жртве. Данас преовлађује мишљење да за "идеале гину будале"?

- Не бих глорификовао прошлост, а ни умањивао садашњост. Слика није црно-бела, путем се нешто губи, а нешто добија... Ја не бих умро за Словенију. Не желим да се превише идентификујем са нацијом, моја припадност је, пре свега, припадност језику. У тој причи о идеалима и јунацима, постоји велика опасност да их разноразне политичке опције вулгаризују и злоупотребе, као и неке песме и појмове. Свака политика жели да себи обезбеди дуговечност и у ту сврху безобзирно краде прошлост. Песме саме по себи не могу бити лоше нити извор зла, увек је питање интерпретације... Сваки историјски тренутак толико је комплексан да се не може сагледати у својој целовитости. У том смислу, ова представа неће, не може и не жели да суди о било чему, стави било какав ускличник. И сигурно ће се играти са том комплексношћу која је увек у измицању. Неће правити неке коначне судове, бавиће се лепотом препричавања, потребом за причом, али, наравно, и опасношћу да присвајамо приче које нису наше и превише се идентификујемо с неком темом, садржајем, фразом.

* Које су теме у том широком пољу народног стваралаштва, посебно важне?

- Има их само неколико, све остало су варијације као и живот сам. Сви смо ми нека чудна Бахова фуга, са осећајем да смо посебни, другачији. Лично, свиђа ми се дикција епике. Дијалог и градња лика мање су ми занимљиви. Глумац у овој представи мање је улога, више приповедач. А приповедач у позоришном смислу је врло поштена позиција. Иначе, теме које су ми битне су оне архетипске: рађање зла, мржње, осветољубивости, чежње за љубављу и припадањем, туга... а можда највише прича као таква, потреба за причањем. Са причом постоји и моје сећање.

ДИГИТАЛНИ МОЗАК - САДАШЊИ клинци имају дигитални мозак и то је супер. Наша је фрустрација што немамо шансе да их пратимо. Предајем им на љубљанској Академији и увиђам да су мање сујетни од нас. Не мисле да су почетак и крај свега, покушавају да комуницирају, склонији су заједништву. Свеснији су и одговорнији...


* Шта припада колективном сећању наших савременика?

- Двадесети век, колико год да је био несрећан, у њему се десило много предивних ствари на које смо заборавили. Права жена, расе, синдикати. У двадесетом веку отворио се и простор у уметности, много граница је пало. Дакле, свет је пре сто година поставио питања људских права, а сада смо у озбиљној опасности да направимо неколико корака уназад. У одсуству јасних координата, ствара се прилика за развој фашизма.

* Како смо дошли у ситуацију да поново говоримо о Кју-клукс клану и повампирењу фашизма?

- Запад је све размаженији, социјална неправда све израженија. Да би се прикрила унутрашња трулост, форсира се несигурност и сакривају права питања. Слабост демократије допушта да се дешавају и најгоре ствари, користи се стари механизам жртвеног јагњета и тражење кривца... Тако Трамп у једној реченици каже како су обе стране у расном сукобу на уличним протестима криве, и да је он обезбедио толико и толико радних места. Иако апсолутно ништа није урадио до сада, сви се баве расизмом уместо социјалом.

* Које су тренутно главне теме у Словенији?

- Други светски рат! Сад се тиме можеш феноменално заваравати. Наравно, ту су и приче око ислама, избеглица, како "ми ни криви ни дужни" трпимо. А суштина је да је у Словенији више од триста хиљада људи испод прага сиромаштва. Први пут се ове године догодило да око сто хиљада деце није могло ни седам дана да оде на море. Народ више не верује у правну државу. Говори се како су комунисти све покрали, овамо све као Европа, цивилизација, демократија. А оно хаос и дивљи Запад.

* Каква је позиција уметника у таквом друштву и свету?

- Моја је привилегија да идем у неке друге приче, али то не значи да бежим од нечега. Увек преиспитујем садашњост. Не желим да изгубим веру у поезију, снагу речи, машту, покушај да без коначних судова створимо заједнички свет и то више аудитиван него визуелан.

* Ипак, слика је данас постала главна сензација?

- Када се бивши папа Бенедикт XVI повукао у пензију, његов пи-ар је направио сјајан потез: папа је отишао хеликоптером, одлетео као Свети дух. Био је то прави спектакл - гледао је с висине свет који није могао да промени...

* Ваше две представе биће изведене на 51. Битефу. Је ли иста "слика" о овом фестивалу као пре пола века, када је он био важна позоришна тачка на размеђи Истока и Запада?

- Не може бити иста. Поље театра се отварало, у њему је пуно свега и више нигде нема центра моћи. У уметности ништа не може да се врати на старо. Сви смо ми помало изгубљени. Шта је данас посебно значајно, нико не може знати. Та чињеница има негативну страну, али је истовремено и супер знак. И фрустрирајуће и ослабађајуће. У позоришту се ствари брзо мењају, оно стално кореспондира с пролазношћу. Свиђа ми се што је Иван Меденица из политичког театра кренуо ка архетипу, поготово ка "епик трипу". Уосталом, као што каже Ларс фон Трир - сваки добар филм је предуг. Значи, квалитетна досада је та која ти поставља права питања...