ТОКОМ вишедеценијске пљачке имовинских ауторских права филмских радника због непостојања закона који их штити, највише су оштећени управо ствараоци који су прославили српски филм - култни редитељи, сценаристи, глумци, сниматељи, на чијем су се раду богатили кабловски оператери и телевизије.

И мада се овим проблемом годинама бавило Удружење филмских уметника Србије, којем се касније придружио и Национални савет за културу, апелујући на државу да законом заустави овај криминал, решење је стигло тек пре неколико дана. Завод за интелектуалну својину коначно је усвојио захтев УФУС АФА Заштита, Организације филмских аутора Србије, за издавање дозволе за обављање делатности колективног остваривања имовинског права аутора и носилаца ауторског права на филмским делима (кинематографским и телевизијским). Тако су аутори први пут добили искључива права да другоме забране или дозволе приказивање својих филмских дела; права на накнаду од приказивања, и права на посебну накнаду од увоза, односно продаје техничких уређаја и празних носача звука, слике и текста, за које се оправдано може претпоставити да ће бити коришћени за умножавање филмских дела за личне, некомерцијалне потребе физичких лица.

Шта то у пракси значи, за "Новости" коментарише редитељ и сценариста Горан Марковић, који је уз Слободана Шијана, Душана Ковачевића, Живојина Павловића, Гордана Михића, Горана Паскаљевића, Живка Николића, Срђана Драгојевића, на врху листе аутора чији се филмови непрекидно приказују на телевизијама.

" Тито и ја "

- Решење Завода за интелектуалну својину је први корак који је свакако за похвалу, али још сам јако неповерљив. Знамо да је правда спора, а видећемо да ли је и достижна, или је и ово решење само прича. Док год остваривање имовинских ауторских права не постане врста законске праксе - да се људима после емитовања њихових дела на телевизијама аутоматски уплаћују тантијеме које им припадају, и то нормално, без судских спорова, мољакања, "препуцавања", као што је то пракса у цивилизованом свету и у правним државама, нећу моћи да поверујем да смо било шта решили. У готово свим европским земљама то се ради аутоматски, и то једноставно, путем компјутера. Тамо о остваривању права не одлучује нечија слободна воља, па ако неки емитер сам жели, он плати ауторима њихов део.

Као други корак који држава мора да направи да би заувек решила овај проблем, Марковић истиче неку врсту "ревизије" уговора којима су аутори своја права давали продуцентима.

- Уступање ауторских права, по закону, не значи да смо се одрекли имовинских права над својим делима, нити да су она постала апсолутно власништво продуцента. То што смо потписивали у време комунизма, заправо, значи да наша ауторска права аутоматски морају да буду плаћена. Али, све је то написано у неким потпуно нерегуларним и бесправним уговорима са продуцентима, а аутори су били спремни да продају све живо, па и бубрег, само да би снимили филм.

Иако бројне генерације гледалаца напамет знају многе реплике из Марковићевих филмова, као и из дела великана као што је био Живко Николић, који није имао пара ни за лечење, и који је завршио живот као сиротиња, овим ауторима телевизије никада нису платиле њихов рад.

" Национална класа "

- Неки од мојих филмова су више од стотину пута приказивани на разним каналима, и никада нисам добио ни један једини динар од тога. Тек су у последње време неке приватне телевизије почеле да размишљају о томе да имају неке законске обавезе у вези с тим, али и то врло симболично - истиче Марковић.


ФИЛМСКИ КАНАЛИ

ПОСТОЈЕ канали који емитују и десетак сати домаћих филмова дневно, њихов програм је састављен од филмова, и ако не буду плаћали ауторска права филмским ствараоцима, од овог решења Завода за интелектуалну својину неће бити ништа. Али, зар није логично да се, ако је неко власник неких права, а у нашем уставу пише да та права морају да буду плаћена, тај закон по аутоматизму спроводи, а не да чекамо да ли ће неко да "ишчепрка" да су 1972. продуценту "Центар филму" аутори продали и душу, јер другачије нису могли да сниме филм - каже Марковић.