НАГРАДА "Раша Плаовић" за улогу краљице Елизабете у представи "Марија Стјуарт" Народног позоришта, употпунила је биографију и већ дуги низ стечених признања Наде Шаргин, првакиње Драме националног театра. Међу њима, у глумичиној колекцији, до сада су се нашла и многа с именима старијих колега (па и савременика): Зорана Радмиловића, Петра Банићевића, Ружице Сокић, Предрага Томановића и Вељка Маричића...

- Сви ти људи оставили су нешто иза себе, у позоришту, филму, на телевизији. Неке сам имала прилику да гледам на сцени, мада се ни са ким нисам непосредно сусрела у глумачкој игри - каже на почетку разговора Нада Шаргин. - Лепо је добити признање с именом великана. Сви они померали су границе у свом времену. За Рашу Плаовића (од којег су глуму учили и Љуба Тадић и Петар Банићевић) говорило се да га је кроз живот и професију водила строга уметничка савест. А то додатно обавезује.

* Шта у нашем добу, померених вредности, представља уметничка савест?

- Морал који не кочи, већ покреће и уметника и његово дело. Често се људи поводе за личним интересима, понекад незадовољни положајем у професији себе доживљавају као жртве. Важно је отргнути се од таквог осећања, бити свестан врлина и мана нашег посла. Имати добар однос са сарадницима, волети пробе и професију, а не себе у њима. Примећујем да незадовољство људе уме да одведе на агресивнији пут, покушавају да до циља дођу непотизмом или политичким ангажманом, као и неким другим играма које им се касније врате као бумеранг...

* Значи ли то да ви нисте пристајали на компромисе?

- Јесам, ово је посао у који је укључено много људи. Хтели не хтели, не може све бити по вашој жељи и укусу. Али, никада нисам улазила у пројекте који немају ничег уметничког у себи, без обзира да ли је о филму, ТВ или театру реч. Било је и киксева. Уз сав труд и рад, резултат на крају не мора увек бити уметничко дело. Ипак, тезге нисам радила и надам се да нећу. Веома смо лоше плаћени, па иако не правдам, разумем људе који улазе и у такве пројекте. Неки су жељни и популарности, појављују се у разноразним емисијама да би били више примећени.

КИШОВА "ЕЛЕКТРА"

* ПРЕД вама је Кишова "Електра", која се у вашој матичној кући спрема у режији Иве Милошевић?

- Веома су ми занимљиви њени унутрашњи нагони, вођени великом снагом и осветом. Освета подразумева смрт, а Електра је њом окупирана. Ерос је повезан је Танатосом, у том призивању мајчине смрти... У животу је све повезано, али у "граничним" ситуацијама, од античких до наших времена, неко ипак мора да стане, буде изван тог ланца освете и опрости. У "Елекри" нико се не зауставља...

* Важите за веома сензибилну глумицу. За дар је битна и интуиција?

- Веома је битна. С њом се човек рађа, али је и развија. Данас су нам доступне многе технике. Између осталих, медитације, уз чију помоћ можете да учите, отварате свесност, радите на дисању. Ако сте у грчу и не дишете добро, онда сте затворени и на сцени. За неку улогу импулс прво осетим у стомаку, а тај осећај често буде тачан и укаже у ком правцу треба ићи у грађењу лика. Важно је и да се с редитељем нађете, мада морам признати да нисам много грешила: неколико пута сам осетила јак импулс и показало се да сам на добром путу. Наравно, тај процес је лакши уколико вам улога дође у право време, кад сте за њу спремни, кад имате и животно и уметничко искуство.

* Које ликове и наслове памтите по таквим инстинктивним моментима?

- Таква је била Зорка у "Милеви Ајнштајн", Роза у "Невиности", "Метаморфозе", па и оне друге у којима сам унутрашњи свет лика доносила на сцену. Прву представу је режирала моја професорка Вида Огњеновић, с Дејаном Мијачем увек сам имала тај доживљај, па и са неким другим редитељима. Са сваким је другачије, али да би резултат био прави, мора да се деси нека "хемија". Догађа се да се сусретну врсни глумац и редитељ, а да се не разумеју. Зато има редитеља који одређене глумце стално узимају у свој пројекат: не зато што се приватно друже већ што се разумеју. Веома сам срећна што сам са многима изградила такав однос, што се види и у крајњем резултату.

* За глумца је важно да не "игра" на већ опробаним средствима?

- Има нас различитих свуда. Неки играју "из себе", у стилу "ја у датим околностима". С друге стране, постоје глумци који доста тога "праве", истражују у стварању другачијег карактера, понекад се и маскирају. Битно ми је да у улози постоји нешто што улогом желим да кажем. Не мора бити реч о личном искуству. Поготово кроз класике, можете да изразите неки лични став или размишљање. Волим трансформације, физички театар, плес, па то и користим. Размишљам како који лик хода, држи тело, гестикулира. Јер и тиме откривате нечији унутрашњи живот, какву енергију онај којег играте носи са собом. Да ли је јака, слаба, потиштена, агресивна, мека, романтична. У последње време имала сам и срећу да ми понуде дијаметрално различите улоге, као што је краљица Елизабета и Зора Шишарка у "Белој кафи", такве су и Ана Петровна у "Иванову" и Електра у истоименој представи коју припремамо.

* Кад посматрате врхунске светске глумце, шта уочавате?

- Кад гледаш Мерил Стрип видиш да она мисли као неко други, да је занима шта се у глави лика дешава. Док кад посматрате, такође генијалног Роберта де Нира, примећујете да су његове трансформације мање, али ништа мање уверљиве: он је од оних који "из себе" ствара улогу. Зато је важно да глумац ради различите улоге, да сваки пут изнова улази у мисао лика али и да се мења споља, физички, да се другачије креће. Да би то постигао, веома је значајно да је на сцени присутан сваким својим атомом у сваком тренутку. Лично, главна ми је водиља у стварању узбудљивог позоришта. Неко "преживљава" судбину лика, а неко га живи. И то сто посто! Тиме се "држи" и лик и публика. Појединима је дато, али свако мора да ради на себи и то стално освешћава.

ПРИЗНАЊА

ПОЗНАТА глумица у матичном театру остварила је велики број запажених улога, али је радо виђен гост и на другим сценама: Југословенском драмском, Атељеу 212, Српском народном позоришту, новосадском Позоришту младих, "Бошку Бухи", Театру "Јоаким Вујић".

Двоструки је лауреат, између осталог, Филмских сусрета у Нишу, Стеријине награде, признања Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, "Позоришне јесени" у Вршцу, бањалучког Театар феста "Петар Кочић", шабачког "Позоришног пролећа", награде Међународног фестивала малих сцена у Ријеци...

* Шта је најтеже одиграти на сцени?

- Лош текст. Кад је нешто лоше написано, не знате ни шта се хоће. Трудите се, а не иде. Јер нема од чега - понекад је неизговорљиво, понекад банално, глупо. У тим ситуацијама је боље да глумац што мање "глуми", будући да такве ситуације воде у изигравање и глуматање.

* Какви су ликови најкомплекснији, самим тим и најзахтевнији?

- Може то бити Елизабета, али и Ана Петровна која нема много простора у представи. И баш у таквим околностима мора се оживети цео један свет на сцени, пун сокова и емоција. Са Елизабетом сам настојала да у стално повишеној енергији изнесем и њену снагу и муку, а са Аном у паузама и валерима, у амплитудама. Глумцима је понекад теже да с мањим улогама одрже "ватру", без спуштања и опуштања, чак и иза сцене док чекају поновни излазак.