МНОГО је лепих путовања којих се сећам, а о којима нисам стигао да напишем оно што сам написао о Русији и Кини. Много је путовања, много бележака, много сећања, али је времена, нажалост, све мање...

Ово у разговору за "Новости" каже академик Љубомир Симовић, већ годинама у самом врху наше књижевности, поводом награде "Љубомир П. Ненадовић" за најбоље путописно дело на српском језику. Награду, која му је уручена пре неколико дана, добио је за своју прву књигу путописа "До Оба и Хуангпуа", у издању "Танесија".

Симовић је са читаоцима поделио утиске са путовања по Русији, јесени 1982, и Кини, лета и јесени 2006. године.

* У записима из Русије често се присећате руских класика. У којој се мери литература поклапа са оним што сте видели?

- Очигледно мислите на посету црквама у Сергијево-Тројицкој лаври, у којој смо ми очекивали да пред нас изађе старац Зосима, или неко од Карамазових, или јуродива Лизабета Смрадна, а у први мах нас је дочекала једна плавокоса кустоскиња, која нас је кроз цркву водила као кроз музеј. Ипак је и тада пред нас изронило нешто од оног што смо, на основу наших руских лектира, очекивали, нешто од древне Русије. Као што знате, Сергијево-Тројицка лавра је добила име по свом оснивачу, Светом Сергију Радоњешком, али је његово име, под бољшевицима, замењено именом првог секретара московског комитета партије, Загорска. Епископија је затворена и претворена у центар марксистичког учења и антирелигиозне пропаганде. Такве ствари су се догађале широм Русије. У Сибиру смо видели једну цркву с чије је куполе скинут крст, и у коју су смештене лабораторије за документарне филмове и филмске хронике. Притисак идеологије био је неумољив и суров. И трајао је толике деценије. Па ипак, није успео да потпуно убије оно што бисмо могли назвати духом древне, или, боље рећи, духом аутентичне Русије. Да се тај дух одржи, и да га осетимо, и препознамо, ко нам може помоћи боље него Достојевски, Чехов, Шолохов, или Пушкин, Тјутчев и Баратински?

ПОВРАТАК КУЋИ * СА каквим осећањима и размишљањима се враћате са путовања?
- Пре свега, најлепши део сваког путовања је повратак кући. Потом долази сређивање утисака. Седећи у својој соби, за својим столом, поново прелазите цео пут са кога сте се вратили. Стављате све на своје место. Притом оним што сте на путу видели и научили мерите и проверавате оно што имате у сопственој кући. И своју кућу гледате новим очима.

* Посебно је упечатљив ваш доживљај Лењиновог маузолеја, односно одржавање мумије бившег совјетског вође....

- Из маузолеја сам изашао са врло мучним утисцима. Ти мучни утисци су се појавили касније, када сам се детаљно упознао са начином на који се Лењиново тело одржава. Гледајући Лењиново балсамовано тело, и читајући извештај стручњака чији је посао био да то тело одржава, ужаснуо сам се. Али сам се, исте вечери пошто сам посетио маузолеј, сетио описа гроба једног сељака, сахрањеног на обали Дона, из "Тихог Дона" Михаила Шолохова. И помислио сам како балсамовани Лењин мора да завиди том донском сељаку, коме су пре сахране изули чизме, на чијем гробу расту боквица, медуника, пелен и пиревина, у којима дропље полажу своја пегава јаја. Тако сам и у музеј Чехова - његову собу, постељу, столице, сто - упоредио са једном од његових најкраћих прича, причом о Трубној пијаци, на којој се продају и купују све врсте птица, риба и жаба. Тај део путописа и закључујем тврдњом да сам се од музеја и маузолеја бранио литературом.

* На питање које многе занима - како је Кина успела да комунистичку идеологију усклади са капиталистичким тржишним законима - нудите занимљив одговор...

- То није било главно питање којим сам се бавио пишући о Кини. Нити се ја осећам позваним да се бавим тим питањем. Али то питање нисам могао ни да избегнем. Покушавајући да колико-толико разумем ту, по нашем осећању, парадоксалну позицију Кине, можда сам наслутио неке могуће одговоре. Кина је сложена и занимљива земља, са великом и сложеном традицијом и културом. Та традиција је за нас препуна изненађења. Пред полазак на пут, прочитао сам ваљда све што се код нас могло наћи о Кини, тако да сам тамо отишао добро припремљен. Себи нисам могао дозволити да ми и један једини тренутак прође упразно. Знао сам где шта да тражим и шта да очекујем. А једнаку пажњу као том питању које ми постављате, и које, очигледно, све интригира, поклањао сам и оном што видим на пекиншким улицама, или у шангајском музеју, у продавници бисера или у фабрици свиле... У Кини ништа није неважно и безначајно. Чак је и у причи о кухињи и кувању изложена једна врло компликована филозофија.

* Ви се у овој књизи често присећате древних кинеских филозофа и њиховог указивања на поштовање природних закона, процеса и токова, без насилног мењања или убрзавања.

ЖЕНСТВЕНА СВИЛА СВОЈЕ утиске из посете великој фабрици свиле у Пекингу која је имала и своју велику продавницу, Симовић је овако пренео: ..."Те свилене хаљине, које су висиле на безбројним редовима вешалица, биле су не само толико лепе него и толико женствене да ми се чинило да нису сасвим празне. У тој свили се наслућивало живо присуство тела које ће их тек сутра или прекосутра испунити својим облинама и топлином. Чинило ми се да том женском присуству недостаје мало, веома мало - веома мало не знам чега! - да се материјализује и отелотвори, да се испод живе свиле осети жива и топла женска пут. Да свилена хаљина склизне са вешалице и пође вам у сусрет као жена у свиленој хаљини!"

- У "Коментарима књиге Чуванг-цу" наћи ћете, на пример, савет кочијашу да својим коњима да слободу "да чине оно што могу, не терајући споре да трче брзо ни брзе да иду полако". У тој књизи ћете наћи и реченицу: "Нек све буде оно што јесте и биће мир". Древни Кинези су знали да је "свему што постоји у свемиру потребан цео свемир", то јест да је "свему потребно све". Пре него што се зауставим у цитирању, извешћу вам један савет Лао Цеа: "Ако хоћеш да се напуни, не доливај!"

* С обзиром на пун погодак ове књиге, размишљате ли да своје импресије са неких других путовања поделите са читаоцима?

- Ја на сваком путовању правим обимне белешке, јер се човек не може поуздати у сопствену меморију. Са многих путовања имам много таквих бележница, али се плашим да их све нећу искористити. Посебно ми је жао што нисам написао путописе о свему оном што сам видео у Ирану - од Техерана до Шираза, и до Персеполиса и Накш-и-Рустама - или у Израелу, у коме као бедекер користите Библију. Посебно памтим и једну пловидбу дуж западне обале Атоса, све до Каруље... Или октобар 1970. године, када смо Мија Павловић и ја, одлазећи на неки песнички скуп у Пуањи ла Фореу, крај Париза, током неколико дана крстарили Бургоњом, и кад смо, путујући локалним возовима и аутобусима, преко Ла Кот д`Ор и Морвана, посећивали музеје, цркве и винске подруме у Дижону, Бону, Отену, Солијеу, Везлеју, Авалону, Оксеру. Било је то време бербе грожђа, и ми смо, возећи се кроз октобарска поподнева и предвечерја, сретали колоне трактора који су вукли приколице натоварене грожђем. Са обе стране путева стајале су бачве и столови, претрпани боцама вина.