Митско врело човечанства

Б. ЂОРЂЕВИЋ

14. 08. 2016. у 18:30

Митско врело човечанства

Вилијам Батлер Јејтс

Песме нобеловца Вилијама Батлера Јејтса у књизи “Једрење у Визант” први пут на српском у преводу Бојана Белића

ПРВО издање непревођених песама Вилијама Батлера Јејтса (1865-1939) на српском језику, под насловом “Једрење у Визант”, и у преводу Бојана Белића, појавиће се у издању “Паидеие” на предстојећем Сајму књига. После скоро 40 година, колико је протекло од када је објављена “Кула” у преводу Милована Данојлића, српски читаоци имаће пред собом поезију ирског нобеловца, једног од највећих песника 20. века.

Као аутор који је заслужан за прошлогодишње “Гласниково” издање првог савременог свеобухватног превода Џона Китса на наш језик, Белић сада представља око 80 Јејтсових песама. Поновио је, каже, свега неколико неизбежних, антологијских песама, за које је сматрао да се могу превести другачије. Књига ће донети и опсежан уводни есеј и коментаре најзначајнијих Јејтсових песама, а обухвата стихове из све три фазе његовог стваралаштва, од којих је последња најзрелија и најзначајнија, премда је и у раним радовима Јејтс оставио неколико великих песама.

- Јејтс је толико велика фигура да кад помислимо на ирску књижевност прво изговарамо његово име, као што прво кажемо Шекспир кад помислимо на енглеско песништво, Гете кад говоримо о немачкој књижевности, или Бодлер и Рембо кад помињемо француску поезију - каже, за “Новости”, Белић. - Читав живот је трагао за унутрашњим пролазом и визијом попут његовог духовног узора Блејка. Мало је писано о томе да је Јејтс механизам подсвесног као дисциплину користио пре надреалиста и да је стигао до дубљих и темељнијих плодова. У поезији 20. века можда нема ниједног песника који је сопственим искуством дошао до сличних открића.

Древна ирска прошлост, по Белићевим речима, за Јејтса није била романтичарски егзотични излет, већ повратак митском, оностраном и скривеном у којем је видео не само будућност судбине ирске већ и читаве Европе. Његово песништво препуно је фолклорног и ритуалног кроз које је тумачио све аспекте човековог егзистенцијалног искуства - љубав, пријатељство, мржњу, кајање, смех, старост:

- При том није лишио поезију виталистичког набоја и животне свежине, посвећујући снази телесног, па и карналног, неке од најлепших песама. У Јејтсу су се ломили свест узорног католика и душа дивљег паганина, врхунски европски интелектуалац и келтски горштак. У поезији их је бриљантно помирио под маском персоне, попут јунака античке драме или Но театра. Образина му је омогућавала да оствари различита искуства и карактере а да, као у Брехтовој драми, буде приватно дистанциран од лика и не угрози себе разорним психичким енергијама. Обновио је Ирско народно позориште и вратио му дух. Писао је одличне позоришне комаде, режирао представе, водио театар, бирао и отпуштао глумце, путовао са њима када су наступали. Постао је митска фигура, посланик у сенату, велики бард, драмски писац, полемичар, женскарош и заводник. Нобелову награду заслужено је добио 1923.

"Глава дечака", слика у уљу Батлера Јејтса

За Јејтса нас данас везује, сматра Белић, то што је индивидуално и фолклорно, у географском смислу, учинио општим, свеприсутним и колективним и то се односи на већину његових зрелих песама:

- Јејтсова Византија је и наше извориште и колевка у којој је духовни, етички и митски потенцијал нашег бића. Још један путоказ је у томе што је национализам, који је уздигао изнад сваке тренутне и програмске примене, за Јејтса значио свест о заједништву чија будућност лежи само у сродству са прошлим и вековним и разумевању историјске судбине свог народа. Како је написао Елиот, постао је велики светски песник онда кад је постао велики ирски песник. Јејтс је учинио читаву Ирску митским врелом човечанства.

ВИЗАНТИЈА КАО НАДАХНУЋЕ

НА читаву српску поезију, а посебно кад је реч о песништву 20. века, англосаксонски песници мање су утицали од француских, руских и немачких песника. Светислав Стефановић, Иван Лалић, Миодраг Павловић и Јован Христић веома су значајни за отварање наше културе према англосаксонској књижевности. Не може се говорити о Јејтсовом утицају на Лалића у погледу језика и визије, али је Византија као духовна материца и веза са исконским и митским несумњиво надахнула и њега, па је у одређеном аспекту Јејтсов тематски сродник - каже Белић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације