ЗАР је двадесет година већ од одласка Гордане Брајовић (3.10.1937 - 17.7.1996) у безвремење, а чини ми се, како само згушњавање времена уме да буде заносна варка, као да смо се ономад срели, разговарали, грејали се речима и бригом о онима које волимо.

У осмој години по њеном одласку записао сам да ће песнички опус Гордане Брајовић тек доживети своје право вредновање, мада су најбољи зналци наше књижевности за децу од раних наших антологија знали да укажу на неке од бисера њене поезије, пре свега из култне књиге "Кишобран за двоје"

Књиге које Гордана сама није успела да види укоричене, остале су мало у сенци искрено исписане туге узроковане њеним прераним одласком на другу обалу трајања, па ће тек бити ишчитаване на прави начин. Замишљам књигу која ће бити обавезна лектира за наше школе у којима се читају књиге које ће надживети сва времена и скоро да знам шта се у тој књизи и на којој страни може наћи. (Од одласка Горданиног на те странице ће се уселити бар Мирјана Булатовић и Зорица Бајин Ђукановић). Није да Гордане нема, али јесте да треба да је има више. Она није писала да би то постигла, она је то постигла зато што је тако писала.

Оно што одистински и од прве плени у песништву Гордане Брајовић јесте њено пантеистичко промишљање и бележење света, њено, у песмама доследно изведено, спајање и претакање нити и токова који вежу људска бића и природу као врхунски одистински живот, њен однос према биљкама, птицама, води као прамајци живота, животињама из егзотичних предела, преточен у стихове остварен је као врхунско песништво које је, рад своје питкости и универзалности, скоро увек истовремено блиско и деци и одраслима.

У "Кишобрану за двоје", у музичкој верзији ове књиге, посебно, па и позоришној, налазили су се подједнако и бивша и тадашња деца, та је књига унела у наше песништво нечега од пробране једноставности, музике речи, топлог, тајинског, незаборавног из ризнице сећања на сва наша детињства и ране љубави. Гордана Брајовић умела је да пише обојеним речима. Њене песме, једноставно казане, имале су боју. Она је сликала речима тако вешто да је читалац могао да разазна боје песама. Не зове се случајно једна битна њена књига "Пољуби ме љубичасто".

Слободан Станишић је написао: "Она је још у `Кишобрану за двоје` показала да се може ходати љубавним сокацима Мирослава Антића, а не личити на њега."

Данас, после толиких година, сигуран сам да је "Кишобран за двоје" - "Плави чуперак" исписан женском руком.

Нижем у сећању слике из наших сусрета на песничким фестивалима, на снимању "Музичког тобогана", пауза у нашим дугим разговорима док је радила два мени веома драга интервјуа за "Вечерње новости", речима изван тема, благости и мирноће у нашим разменама мишљења, а она је мене сматрала млађим братом Радета Брајовића, свога Радета, с обзиром да је добро знала за наше непрекидно пријатељство, од самих мојих литерарних почетака.

Била је сва саткана од нежности, лепоте и мудрости. Једноставна и блиска а тако другачија. Непоновљива. У начину како је говорила, како је писала, како је ходала, као се облачила, како је зрачила чудесном неком згуснутом светлошћу од доброте, племенитости, племићности и уникатности.

Најбоље ју је описао, чини ми се, наш заједнички пријатељ Драган Лукић у свом есеју "Док је трчала боса":

"Говорим о вечној младости Гордане Брајовић. Срео сам је први пут пре можда тридесет година на `Шибенском фестивалу дјетета`. Дошла је са црном косом, препуном ђинђува, с белом хаљином од антерије, са апликацијама и вештим дивним украсима, са много огрлица око врата и наруквица око руке. Сви смо били одушевљени и мало збуњени, јер није дошао песник међу нас, дошла је - песма.

Она је била песма међу нама песницима и само смо је такву видели и такву је гледамо и дан-данас. Имао сам срећу да будем њен саветник или пријатељ песнички када је градила књигу песама `Кишобран за двоје`. Био сам срећан, када сам много више са њом радио на књизи `Индија, Индија`, када сам на Сајму књига говорио на промоцији њене књиге. Гордана Брајовић је ушла у књижевност, не као песник, не као готова песма - она је као личност била песма, као личност је била књижевник и све што је написала, било је књижевно, било је песма, прича, роман."

Двадесет ће бити година како је на другој обали, са бројним, незаборавним нашим заједничким пријатељима, Гордана Брајовић.

А нови, бројни, интернетски заљубљеници у поезију је непрекидно откривају и радују се њеном божанском дару.

И она траје, не само у нама, као вечна песма о времену доброте.