ТОКОМ вишедеценијске пљачке имовинских ауторских права филмских радника због непостојања закона који их штити, највише су оштећени управо ствараоци који су прославили српски филм - култни редитељи, сценаристи, глумци, сниматељи...

На врху те листе свакако је Душан Ковачевић, сценариста и редитељ који је направио ремек-дела овдашњег филма. Нову иницијативу Удружења филмских уметника Србије и Националног савета за културу (НСК), да се у област имовинских ауторских права коначно уведе закон, Ковачевић ипак не види са оптимизмом. Иако је члан НСК-а, више не иде на седнице, јер "ту ништа не може да се уради".

- Министарство културе је изнад овог савета, а не би смело тако да буде. И сада ћемо ми, филмски аутори, по милионити пут, да кажемо како је незаконито што нас неко пљачка, а нико се због тога неће узбудити. Најмање држава, која до данас није донела закон да нас заштити. Никада, ни за један свој филм, ни за једну позоришну представу која је снимљена, ни од једне телевизије у Србији и региону нисам добио један једини динар!

Према прорачуну Ковачевића, ти филмови су се "вртели" најмање хиљаду пута на разним телевизијама.

- Речено ми је да новац за своја ауторска права могу да добијем само уколико уђем у судски процес, а то би био лавиринт - каже Ковачевић, подсећајући да је "Центар филм" власник свих тих филмова, а да је до сада препродаван пет пута.

Наш саговорник открива да су његови филмови у међувремену дошли у руке "разноразних типова".

- Тако је грађевински предузимач био власник филма "Балкански шпијун", без обзира на то што сам сценариста, што сам са Божидаром Николићем режирао филм, и што сам ја нашао већи део пара за снимање. За своја права, морао бих да тужим последњег власника, а он би се позвао на претходног, тај на оног пре њега, и на судовима бих провео године.

- И онда бих, на крају - каже Ковачевић - дошао до комплетног руководства "Центар филма" - Жмукића, Перковића и Милојевића, који су водили ову кућу кад је све то снимљено.

- Они су покојни, и не бих знао кога да тужим. Није ствар у томе да ли ће се филмски радници окупити и писати петиције, овде је реч о криминалу који ми не можемо да зауставимо. Тај криминал штити држава, јер није донела закон о нашим правима - истиче Ковачевић.

Наш саговорник са жаљењем констатује да су неки људи који су правили култне филмове умрли као сиротиња, а на њиховом раду се обогатио неко ко нема никакве везе са филмом.

- То је мафија која држи ауторска права. Али овде се никада ништа не доводи у ред док неко са стране не запрети "стрељањем". Тако ће Србија, кад отвори сва поглавља за приступ Европској унији, морати да донесе и овај закон. Јер, ауторско право на Западу је светиња. То је исто као да некоме отмете фабрику, и као што смо били принуђени да донесемо закон о реституцији, једног дана ће филмским радницима морати да се плати оно што им је опљачкано. Очекујем да моји унуци за једно тридесет година добију новац од мојих ауторских права, што значи да сам оптимиста - каже Душан Ковачевић.


ВЕЛИКИ НОВАЦ У ИГРИ

РЕДИТЕЉ Душан Макавејев је 2002. целу документацију са ауторским уговорима и пописаним филмовима који су овде снимљени од 1946. до 2000. предао Војиславу Коштуници, у то време председнику Србије. Рад на документацији трајао је четири-пет година, а у њему је учествовао и адвокат за међународно ауторско право. Али и поред обећања, ништа се није урадило.

- Показало се да лобију продуцената и власника свих наших филмова нико не може ништа - каже Ковачевић. - Овде се окреће огроман новац, и ако се регулишу ауторска права улази се у проблем са лобијима који на томе зарађују. Исто је и са телевизијама - ако се донесе закон, више никада неће моћи да емитују ниједан филм а да га не плате.

(сутра - Како донети закон?)