Јасна Ђуричић: Увек ћу глумити до задње даха

Ђорђе Вукмировић

недеља, 10. 04. 2016. у 11:19

Јасна Ђуричић: Увек ћу глумити до задње даха

Јасна Ђуричић Фото Дарко Дозет

Јасна Ђуричић о награди "Жанка Стокић" и другим признањима: Посебно ми је драго ми је што "Жанку" добијају само глумице, јер још живимо у мушком свету. Бити изван "кланова" није лако, али ништа не може да надомести слободу

ТО је, заиста, бисерна ниска каквом мало ко може да се похвали! После четири Стеријине награде, признања која носе имена Милоша Жутића, Зорана Радмиловића и Љубише Јовановића, "Сребрног леопарда" на филмском фестивалу у Луцерну и, најзад, "Добричиног прстена" за животно дело, Јасна Ђуричић је постала и лауреат награде "Жанка Стокић". Одавно је, вели, рационализовала однос према признањима, али ово које додељују Народно позориште, Град Пожаревац и "Вечерње новости", ипак има посебно место.

- Судбина те велике жене ме је страшно погађала још као младу глумицу. Отуда сви морамо да будемо заувек захвални Мири и Бојану Ступици за све што су урадили за њену рехабилитацију, укључујући и установљење признања са њеним именом. За мене је важно и што је реч о женској награди, јер је добијају само глумице, а ми и даље живимо у мушком свету, ма колико нам се чинило да су се ствари промениле. Када је прошло прво изненађење, и када сам смирено размислила и погледала ко је све добио "Жанку", некако ми је, искрено, било логично да дође и мој ред. Прошле године моја Анита (Манчић), а сада, ево, и ја.

* За разлику и од Жанке и од претходних добитница њене награде, ви нисте често имали прилику да играте Нушића?

- Ја сам, заправо, и то као врло млада глумица, Нушића играла само једном. Била сам Марица у "Сумњивом лицу", режирао је Дејан Мијач, и то је била стварно сјајна представа. За ту улогу сам на Стеријином позорју добила награду "Вечерњих новости" за епизоду. Већ сам, истина, имала и Стеријину награду, али се тог тренутка сећам са великом нежношћу.

* Нушић је и данас актуелан, сведочи ли то о вечности људских мана и врлина уопште или само код нас?

- Не, не, да је то само наша специфичност, Нушић би био тек мали писац једног малог народа. А он је заиста велики писац и све што је написао је апсолутно универзално. Јесте то обојено нашим менталитетом и колоритом, али теме које је он развио у својим комадима су универзалне. Као и код свих великих писаца, то је прича о човеку за човека.

ВЕЛИКИ РЕДИТЕЉИ * Играли сте у представама Дејана Мијача, Егона Савина, Милана Караџића, Томија Јанежича, вашег супруга Бориса Исаковић...
Ко је у вама као глумици оставио најдубљи траг?
- Свако на свој начин, а додала бих и Ану Томовић, Ралета Миленковића, Александра Поповског, Хариса Пашовића... Рад са свима њима биле су моје мастер студије и докторати. Колико видим, млади глумци данас немају много прилика да срећу тако снажне личности из професије, и то је велика штета.

* Шта су за вас награде: потврда вредности, повод за ново преиспитивање сопствених граница или и једно и друго?

- И једно и друго, али и прича о одговорности. Ја знам цео Жанкин, како би се то данас рекло, бекграунд. И, мене то обавезује. Исто важи и за "Добричин прстен". Јер, ту су и они чија имена признања носе, али ту је и низ значајних људи који су их добили и са којима и ти сада корачаш.

* Да ли то што глумац, у једном сопственом, проживи стотине туђих живота, његову личност обогаћује или потире?

- Опет и једно и друго. Ја сам увек осећала да улоге шире моју личност. Мада има улога и карактера који су толико снажни да остављају трага и због тога мораш добро да водиш рачуна о личном балансу, о менталном здрављу. Јер, има глумаца који остану у неким улогама и помисле да су то заиста.

* На почетку каријере су вас упозоравали да се не дајете без задршке, да то није добро за здравље...

- После једне од мојих првих представа, "Мурлин Мурло", дивни и велики глумац Стеван Шалајић ми је рекао да то не радим, да ћу се разболети. Одговорила сам да не умем другачије. Данас умем, јер занат је нешто што се гради и много лакше долазиш до решења, али се у том беспоштедном давању нисам променила.

МОЖДА И РЕЖИЈА * Супруг Борис вас је, не без вашег устезања, увео у свет педагошког рада, може ли се исто десити и са режијом?
- Рекла бих да сам већ ушла у тај свет. У односу на класе мојих студената, ја сам први гледалац, а редитељ је управо први гледалац. Није, наравно, неважан ни рад са поменутим редитељима, где се о режији могло научити много. Не бих да нешто изричито најављујем, али је све могуће.

* Зато вас и зову "глумицом до задњег даха"...

- Тај утисак других о мени чини ме срећном и задовољном. Испроверавала сам га већ много пута са колегама и публиком, то је нешто што је људима узбудљиво. Што каже Мира Бањац, "она је то патентирала".

* Како сте успели да једнако упечатљиви будете у комедији, драми, трагедији?

- То је, дефинитивно, резултат мог школовања. Да никада не дозволиш да те било ко стави у фиоку и да постанеш глумац само једног фаха, била је нека врста заповести мог професора Бранка Плеше. Он је на томе страшно инсистирао и за то сам му захвална.

* Образлажући доделу "Добричиног прстена", Мики Манојловић вас је означио као слугу, војника и господара театра...

- Та реченица ми је изузетно драга. Управо све то мораш да будеш, јер позориште све то захтева. И драго ми је како је Мики то препознао.

* Јесте ли, једнако као према себи, строги и према колегама са којима играте и вашим студентима на новосадској академији?

- Искрено, јесам. Према студентима експлицитније, мада и колеге знају то да кажу, иако им ретко било шта говорим. Изгледа да то саопштава некакав говор мог тела и нешто што иде од мене. Студенте учим да оно што ураде у Новом Саду, Сомбору, Београду или Нишу, мора бити такво да може да стоји било где у свету.

ЖЕНА МОЖЕ СВЕ * У наше биоскопе ускро стиже редитељски првенац Мирјане Карановић "Добра жена" у којем и ви играте. Шта публика може да очекује?
- Један крајње храбар и озбиљан филм. И, што је мени увек важно, женски филм. Мирјана ме је, целим тим својим чином, охрабрила и показала ми да треба само да се засучу рукави и да жена може све.

* Жанка је била Нушићева глумица, а он њен писац, да ли је Милена Марковић писац Јасне Ђуричић?

- Волела бих да је тако. То је сплет некаквих околности, у неком тренутку можда се показало баш као такво. Нема потребе да причам о Милени, о њеном чудесном таленту и сензибилитету, могу само да уживам ако неко каже то што сте ви рекли.

* Да ли вам је неки од њених ликова којима сте на сцени дали коначну физиономију дражи или ближи од осталих?

- Апсолутно сваки! Улоге у "Шума блиста", "Находу Симеону", "Броду за лутке" или "Белом, белом свету", прошириле су моје видике, унапредило ме као особу, у многоме сам променила своју визуру, поглед на човека, на свет...

* Како сте успели да избегнете сврставање у "кланове"?

- Свесно сам се тога чувала. Кад смо радили већ поменуту "Мурлин Мурло", прочитала сам реченицу аутора комада Николаја Кољаде "да је свако окупљање у некакве групације заправо недостатак талента". Бити изван тога није лака позиција, али ништа не може да надомести слободу и сазнање да си чист.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

balkan boy

10.04.2016. 17:19

Svaka cast, ali prica o nekakvom muskom svetu u kojem danas zivimo je mit. Nema patrijarhalnog drustva vec preko 20 godina, osim u nekim ruralnim sredinama. Ako se neko ne slaze, neka mi objasni koje su to danas privilegije koje muskarci uzivaju a koje zene nemaju? Istina je potpuno suprotna, zene su pozitivno diskriminisane zakonom, danas cak imaju i prednost pri dobijanju politickih funkcija. Pri razvodu deca uvek pripadnu majci. Ako je to muski svet, onda sam ja Miki Maus.