Светла будућност за црно слово

Б. ЂОРЂЕВИЋ

четвртак, 25. 02. 2016. у 19:42

Светла будућност за црно слово

Фото А. СТевановић

Радован Бели Марковић о роману "Путникова циглана" представљеном у СКЗ. Писана на краљевском језику српском, с оне стране услужног књижества

СВОЈ посебни књижевни свет и језичко градиво Радован Бели Марковић је маестрално приказао и у новом, десетом роману "Путникова циглана", а у представљању овог дела у четвртак је у просторијама издавача Српске књижевне задруге учествовало чак 15 књижевних критичара.

Научни скуп, који је трајао пуна два сата, уоквирили су еминентни професори и тумачи Стојан Ђорђић, уводном речју, и Радивоје Микић, закључним словом. Између њихових излагања, своје виђење дали су млади научни сарадници и докторанди, представници нове генерације српске књижевне критике.

Дирнут тиме да се о "Путниковој циглани" просуђује "ораторијумском мнозином гласова махом најмлађих књижевних зналаца, чиме је самој књизи указана и додатна почаст", Бели Марковић је, за "Новости", рекао:

- Навикли су ме на то. Тако је од првих скупова који су били посвећени мом делу, има томе петнаестак година. Они који су тада учествовали на једном ваљевском скупу о мом књижевном делу су сада увелико професорска имена на Филолошком факултету овде. Осведочили смо се да је реч о младим, умним људима пред којима је велика будућност. Веома сам почаствован, јер ово и том мом црном слову, тим мојим књигама, гарантује да ће о њима бити неког говора у будућности.

Бели Марковић признаје да се узда и у нове читаоце, будући да млади критичари тумаче нешто што ће прво прихватити њихова генерација. А тумачења су изнели: Јелица Живановић, Наталија П. Јовановић, Соња Миловановић, Дарен Миливојевић, Јасмина Тонић, Оља Василева, Милица Лазовић, Марија Благојевић, Аљоша Нумић, Јелена Ковачевић, Весна Тријић, Слађана Илић, Јана Алексић. Њихови радови, уз прилоге Александре Бјелић и Вање Јекић - биће објављени у зборнику посвећеном овом писцу.

Промоцији су присуствовали и ђаци Филолошке гимназије, а одломке из "Путникове циглане" читали су глумци Јована Стевић и Никола Тодоровић.

Роман који говори о залудним зиданицама које су се рушиле у стварности, а претрајавале у песми и причи, објављен је у 107. колу СКЗ. Присетио се писац, тим поводом, и времена детињства када се први пут срео са чувеним плавим корицама.

- Бејаше то "Сеоска учитељица" Светолика Ранковића, и то сам је баш видео код своје учитељице у школи. Послала ме је да је нешто послушам, а кад сам се вратио, видео сам на њеном столу књигу за коју сам тада помислио да је нека молитвена. Сама чињеница да се мој роман нашао у редовном колу СКЗ је благослов и награда по себи, а овакав један скуп ни у сну нисам могао да очекујем - рекао нам је писац.

На овом месту Бели Марковић је оценио и однос нашег друштва према култури и њеним институцијама, рекавши нам да је занимљиво да СКЗ "никада није нешто била омиљена код власти":

- Ја се тога бар не сећам, а говорим о другој половини 20. века и почетку 21. века. То говори да ми нисмо баш особито сабрани и да се не поуздавамо у оно што је највредније код нас. Стубови на којима почива српска култура су Матица српска, СКЗ, Академија и Црква. Нисам баш сигуран да имамо довољно разборитости кад разговарамо о овим институцијама и одлучујемо о њиховој судбини. Нисам од оних који доносе одлуке, али сам од оних који се труде да јој не буде горе због мене.

ИЗМЕЂУ РЕДОВА

- НИЈЕ ред да писац о својој књизи којешта заподева, поготово у светлу чињенице да се на њезином прочељу налази надахнута студија Радивоја Микића, али ћу ипак изрећи једну реченицу илити пишчеву напомену. "Путникова циглана" могла је бити написана само на краљевском језику српском, с оне стране услужног, политички коректног књижества, не очекујући ни од кога и ниодакле никакву помоћ осим од сопственог содржаја и од оног што би се између редова могло прочитати - поручио је Бели Марковић, у својој захвалној беседи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације