Пеђа Милосављевић - неуморни ткач митова и боја

Миљана КРАЉ

недеља, 24. 01. 2016. у 16:45

Пеђа Милосављевић - неуморни ткач митова и боја

"Кишни дан у Паризу"

Недавно објављена прва монографија о сликарском великану Предрагу Пеђи Милосављевићу

НИЈЕ се Пеђа Милосављевић, за свога дугог и богатог стваралачког живота, приклањао ниједном стилу, већ је имао свој и назвао га “стил човек”. А био је јединствена личност: као уметник бавио се илустрацијом, цртежом, графиком, колажем, акварелом, сликарством, писао драме, путописе, есеје, а био је и правник и дипломата.

У култури каква је наша, без система и континуитета, као и у случају многих других великана ликовне сцене, његов изузетан опус дуго је био без монографије која ће га обухватити. Неправда је исправљена тек недавно када се издавачко предузеће “Интерпрес” упустило у замашан издавачки подухват, објављујући монографију “Предраг Пеђа Милосављевић” из пера Здравка Вучинића, којој је на минулом београдском сајму књига припала годишња нагрда УЛУПУДС-а за најбоље дело из историје уметности.

Пеђин дух је био способан да се напаја на свим врелима лепоте,” бележи Вучинић у својој монографији. “Покренут радозналошћу сликара и писца он је смело зарањао у слојеве цивилизације и са тих имагинарних путовања у рану човекову младост, умео је да донесе непознато поимање света. У свему што је радио Пеђа је био страствен и ангажован. Као човек и стваралац уздигао се до космополитских распона.”

Одрастао и васпитан у учитељској породици, уз благу мајку Ангелину и вредног и образованог оца Светолика, који се бавио књижевношћу и историјом, Милосављевић је од детињства цртао и упуштао се у разне “мазафларије”. Ступајући међу академске грађане, ипак се определио за правне науке. Студирао је заједно са Миланом Токином, песником и ерудитом, а сећајући се тих дана, сликар наводи:

Заједно смо падали на испитима из грађанског права само зато што смо више волели добру књигу него правно штиво. Најбоље смо знали римско право на латинском, убеђени да је најгенијалније. Обожавали смо Валери Лербоа, нарочито његову `Фемину Маркез`, гутали смо `Гаргантуу` и дивили се `Кандиду` у преводу Богдана Поповића.”

"Без назива"

Како у исцрпном прегледу Милосављевићевог живота и стваралаштва, о тим годинама личног и уметничког формирања пише Здравко Вучинић, прво ликовно подучавање стиче у атељеу Јована Бјелића. Кроз исту школу прошли су и Марко Челебоновић, Павле Васић, Ђорђе Поповић, Јурица Рибникар, Алекса Челебоновић и многи други, углавном талентовани студенти права, који ће потом чинити нашу сликарску елиту. Две године (1928. и 1929.) проведене уз Бјелића, који је на њега извршио пресудни утицај, за Милосављевића су биле једино формално ликовно образовање које је стекао, све остало је надоградио сам.

Међу првима који су, како наглашава Вучинић, поздравили његову јединствену појаву на нашој ликовној сцени, били су Растко Петровић и Тодор Манојловић. Поводом јесење изложбе 1934. Манојловић запажа да је реч о једном од “најфинијих колористичких сензибилитета нашег сликарства” и закључује: “Велика вредност Милосављевића је нарочито у томе што се његов лиризам спаја са једним јаким цртачким знањем, са одличним стилом за композицију, и једном деликатном уметничком културом.”

"Минотаур"

Своју уметничку авантуру, Милосављевић је отпочео као службеник југословенског Посланства у Београду, редигујући одговоре на тужбе великопоседника пред Хашким судом. Као “претпостављено службено лице” Иво Андрић га 1936. препоручио за посао у париском Посланству, а када се населио у “граду светлости”, Милан Коњовић му је за почетак уступио свој атеље. Потом се сместио код познатог антиквара Шарла Бонмезона, где ће окупљати глумце, сликаре, песнике, чланове балета. Његови гости били су Едвиж Фејер, Мишел Морган, Франсоаз Розе, Мони де Були, Миливој Узелац, Богдан Шупут, Цуца Сокић, Олга Кешељевић... Париз је, како пише Вучинић, “гутао” очима и прихаватао срцем:

Опчињен лепотом живота, Пеђа је почео да сањари о цвећу уснулом на тихим испустима балкона и прозора, о крововима пробуђеним у сребрној измаглици јутра, о мирним и спорим токовима улица и фасадама париских кућа обојених сетном патином горе и неумрле прошлости, заправо, о мотивима града у коме се нашао, којег је прихватио као инспирацију,” записује аутор ове монографије.

''Фигура младе жене ''

У међуратном Паризу који је врвео од уметничких изазова и где је уз посао у нашем конзуларном одељењу доживео креативни процват, Милосављевић је створио нека од најбољих дела у свом опусу. После окупације Француске, седам месеци је, са још једним радником Посланства, чувао резиденцију, а потом је премештен у Мадрид, где га је стицајем околности сачекао Јован Дучић:

Као у сну. Није било лепшег споја нити бољег разумевања као оно што је успостављено између сликара у напону стваралачке снаге и великог, већ времешног песника, још увек живахног, забринутог за судбину своје земље, уз то пуног разумевања за друге,” објашњава Вучинић.

Предраг Пеђа Милосављевић

Уз дуге разговоре и дружење, Милосављевић је Дучићу помагао прекуцавајући му рукописе и спремајући их за штампу, а Дучић га је упућивао у неисцрпно благо митова, које ће неколико деценија касније, кроз своје Зопире и Минотауре оживети у колажима. Дучић ће потом отићи у Америку, а већи део ратних година Милосављевић ће провести у Лондону, где се зближио са Оскаром Кокошком, али и заинтересовао за зен-будизам. Иако је интензивно радио и излагао, из овог периода није сачувано много његових дела.

"Мостар"

После рата, по повратку у земљу, укључио се у нови поредак, првобитно прихватајући истакнута места у државној служби, али се брзо повлачи и посвећује се потпуно сликању и писању. Прву самосталну изложбу 1951. у Уметничком музеју (данашњи Народни музеј), посветио је успомени на Париз, коме ће се још једном вратити од 1952. до 1956, али ће то већ бити неки други град. Љубав према једном граду, потом ће заменити другим - Београдом, где ће и завршити своја уметничка и животна трагања 1987. године.

Комплетна а надарена личност Предрага Милосављевића толико је била разнострана да се понекад чини да је он био сликар порцулана, ткач старих тепиха, мајстор столица из доба царства, медаљар и златар, стаклар из времена старих цехова који су застакљивали готске катедрале, илуминатор и преписивач каролиншких рукописа, цртач бриселске чипке. Као да је преко духа старих заната у патине прошле уметности, у тајну слике ушао неосетно, заједно са њеном природом, унутрашњим амбијентом у коме се одигравала пасторала његове уметности,” записано је у књизи богато илустрованој Пеђиним сликарским чаролијама.

''Дубровник''

ДУБРОВНИК

УЗ Београд, Париз и Мостар, један од најчешћих мотива слика Пеђе Милосављевића био је Дубровник, о чему Вучинић пише:

Пеђу је на првом месту подстицала необична визура града, састављена од ускомешаних кровних венаца који плене рустичним облицима. Сликао је палате, куполе, звонике, тргове, фасаде, поплочане улице. У њих је преносио ритмику дела из париског раздобља.”

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације