РЕТКО ком писцу у српској књижевности је био обележен јубилеј као стогодишњица од рођења Бранка Ћопића ове године. Оглашен као “режимски писац”, “слободни стрелац”, “издајник НОР”, од стране надобудних партијских критичара и критизера, Ћопић је готово три деценије био прилично запостављен и изопштен из књижевне јавности и програма школске лектире.

Међутим, како се време и људи мењају, а Андрићева мисао постаје неумитна чињеница “да ни време ни људи ништа не могу великим писцима”, Ћопић данас добија право и заслужено место.

Обележавање стогодишњице Ћопићевог рођења (1915-2015) тече достојно и са пијететом писца “рођеног приповедача” (В. Глигорић), “епског рапсода” (Г. Крклец), “човеку који је жртва револуције, павши недужно на бранику своје земље” (Б. Михиз). То доказује, ипак, да нисмо народ са “кратким фитиљом памћења и сећања”.

Још траје јубилеј Бранка Ћопића, па се о њему говори, пише, отварају се изложбе, приказује се на сценама позоришта и штампају књиге којим се потврђује књижевноисторијска вредност овог писца.

Стогодишњицом рођења Бранко Ћопић је устоличен (мада је тужно рећи и рехабилитован) као водећи српски књижевник чије је име уз Глишића, Лазаревића, Станковића, Кочића, Матавуља, Андрића, Селимовића и других песника и прозних писаца, који нам је оставио ведрину и сету живота: “Треба се вратити у детињство и остати чиста срца”, “И дан ће славе доћи - побједа биће наша”, а за једини сценарио филма о својим Крајишницима који се, из Босне селе у Војводину, ставио је наслов “Живјеће овај народ”.

Ипак, тај ведри хумориста и фантаста, несхваћен од социјалистичког друштва збох својих оштрих сатира на његово понашање после завршетка Другог светског рата, доживео је крај живота, као и Мајаковски. Ћопић се склонио са сцене живота, убеђен да је етика “поштења и правде” аксиом живота. Оставио нам је тужну и опроштајну мисао:

Збогом мој лјепи и страшни животе!”

Бранко Ћопић је грех једног времена и друштва, које је идеолошким једноумљем убила писца, кога су његови читаоци називали “митраљесцем голубијег срца”.


Др Воја Марјановић, професор и есејиста