ДУБРОВНИК
ОД СПЕЦИЈАЛНОГ ИЗВЕШТАЧА


ОВОГОДИШЊА премијера "Дубровачке трилогије", у режији славног кореографа Сташе Зуровца ("Ко то тамо пева", Народно позориште, Београд) уприличена је и као омаж Кости Спаићу, редитељу који је, пре тачно педесет година, на Дубровачким летњим играма, са великим успехом поставио овај сложени комад. Иво Војновић (1857. Дубровник - 1929. Београд) написао је "Дубровачку трилогију" 1902. године, да би проговорио о генези духовне и материјалне пропасти славног града државе. Селекторка драмског програма, Мани Готовац, некада млада сарадница Спаића, данас потписује "драматуршку прераду, избор драмскох глумаца и избор простора" .

Први део трилогије, под насловом "Аllons enfants!", посвећен политичком, друштвеном и патриотском суноврату дубровачке државе у тренутку уласка Наполеонових трупа, игран је у атријуму Кнежевог двора. Простор са огромним степеницама и високом, лучном лођом под небом, није искоришћен у довољној мери, да би хистерична расправа дубровачке властеле била драмски динамична. Врло конвенционалан мизансцен умртвио је глумце, па су неки од њих додавали у тону оно што им је недостајало у драмском ритму. Орсат (Мислав Чавајда) делује као да је љут, уместо очајан, у безизлазу у коме се Град нашао. Војвода (Борис Свртан), као и госпари, били су тачни у својој забринутости, па и неверици да је пропаст могућна. О надолазећем црном облаку добро су драмски сведочиле дивна Милка Подруг Кокотовић (Орсатова тетка), уверљива Јадранка Ђокић (као њена унука)...

ДОГОДИНЕ "ХАМЛЕТ" НА 66. Дубровачким летњим играма, изведена је, на Ловријенцу, и премијера контроверзног Мишела Уелбека, "Елементарне честице", у режији Ивице Буљана,а публика је могла, репризно, на острву Локрум, да погледа и "Еквиноциј" Иве Војновића, у режији Јошка Јуванчића, као и "Ромеа и Јулију" Јагоша Марковића, у прелепом летњиковцу породице Скочибуха. Пронео се глас да ће се на 67. Дубровачким летњим играма поново играти "Хамлет".

У "Сутону", другом делу "Трилогије", Војновић на свој ибзеновски начин проговара о класном пропадању и суштинском нестајању дубровачке властеле. Овај део се, такође, одигравао у атријуму Кнежевог двора, око камене чесме, која је представљала салон у коме ће се сударити погубне женске страсти, у жалу за протраћеним животом и узалудним подражавањем породичне и сталешке части.

Дубравка Милетић је своју Мару представила као својеврсну Бернарду Албу, жену којој је испразна игра некадашњег друштвеног угледа изнад кћерине среће. Док се две кћери (Глориа Дубељ и Јудита Франковић) повинују мајци, Павле, њена трећа кћер (Јадранка Ђокић) одустаје од живота када не може да прихвати љубав вољеног капетана (Мислав Чавајда). Симболички, одсеца косу и даје је мајци, која, у врло доброј сцени, схвата да није имало смисла унесрећити сопствену децу због прошлости.

После пљуска, који се, сасвим изненада и неочекивано, сручио на Дубровник, трећи део "На тераси", игран је испред Кнежевог двора. У ефектној замени улога (понеки глумци играју више ликова), видели смо појефтињену стварност Дубровника и читавог света, у коме се лелуја кокаинизирана младеж, у својим испразним забавама. Ничега више нема, ни дубровачке славе, ни госпара. Време је да нова, сељачка крв појача ову танку, декадентну. Борис Свртан, као Госпар Лукша, био је и декадентан и модеран, са дискретно наглашеном патетиком, мало непримереном Војновићевом симболизму. Као слепа Мадам Маре, његова сестра, бриљирала је Дорис Шарић Кукуљица. Јадранка Ђокић је поново била одлична, као раскалашна токсикоманка, баронеса Лидија. Права звезда је био млади Дубровчанин Никола Баће, у улози сеоског момка. Његова страст да се ожени девојком, коју му не дају и здрав разум, који га чини јединим разумним међу декадентима су били и тачни и истинити. Млади Баће је, можда, најпријатније изненађење читаве трилогије.


ПРОПУШТЕНА ШАНСА

ЧИНИ се да ово, најновије тумачење историје која се, нажалост, непрестано понавља, поверено Сташи Зуровцу, није оправдало жељу да буде ново и свеже. До краја верујући писцу, Зуровац је, можда, пропустио да у начину игре, или, што се од њега и очекивало, у мизансцену, покаже мало више савременог френетичног ритма живљења, без покрића и емотивне и интелектуалне дубине, као јасан знак да се до данас ништа није променило.