ПОСТОЈЕ људи који немају једну биографију јер нису живели само један живот. Постоје уметници чија дела изнова тумачена стварају нови мит о ономе ко их је сачинио. Постоје неухватљиви духови које ниједна мрежа података не може заувек зауставити и онеспособити да се не распрсну у нешто ново, посве другачије. Постоје песници попут Мирослава Мике Антића...

Овако у својој књизи сећања “Сутрадан после детињства” (издавач “Архипелаг”) писац Немања Ротар говори о вољеном српском песнику. Није то само “колегијална” ода творцу “Плавог чуперка”, већ једна дубоко лична прича - сећање дечака Немање и његови породични сусрети са ујаком Миком.

Антић је, сведочи Ротар у књизи која је недавно доживела и друго издање, имао одбојан став према класичним белешкама о аутору које су уметане на крају дела или на клапнама књига.

- Вечито је изнова измишљао податке о мајци и оцу, детињству и захтевао од читалаца да сами творе његову биографију не би ли на тај начин био живљи и стварнији.

Мало место Мокрин, надомак Кикинде, у коме се “сваких стотинак година роди један човек светског имена”, завичајно је место Мике Антића.

- Завичај је оно у шта се упрегнем. То је и Мокрин. А ја сам био насамарен, осамарен, имам ам и дизгине. Човек, у ствари, вуче свој свет. Бити коњ, и бити вук, то није исто. А ја сам изван чопора. Нисам никоме припадао. А чини ми се да и сада никоме не припадам - бележи Ротар у својој књизи и сведочи да његов ујак “никада није могао да се уклопи у грађански миље, већ је увек ишао против струје”.

ПОРОДИЧНА ФОТОГРАФИЈА ПОСТОЈИ, пише Немања Ротар, у породичном албуму фотографија на којој се загрљени осмехују његова мајка, тада четворогодишња девојчица, 16-годишња Мира и два лета старији Мика.
- На маргини албума налази се коментар моје мајке: “У нашем детињству све је било плаво: деда Стевине и бака Мелине плаве очи. Мика је обожавао маму. Ја мислим да су њене плаве очи учиниле да он све види и осећа плаво”.

По речима његовог сестрића, Антић често ни сам није знао који га дуси гоне на побуну, нити против чега заиста војује.

- Био му је важан отпор, промена, изненађење, суровост где се очекивала благост, извињење где се тражио сукоб. Песник сам каже: “Зато и стојим насред шора којим пролазе сви, редом. Никога се не плашим. Сви се мимоилазе са мном”.

Књига Немање Ротара најлепша је и највреднија у деловима који нам откривају породичну интиму славног песника. Аутор се присетио како је изгледало када његов ујак дође да преспава у њиховој кући у Панчеву.

- То “спавао” треба збиља условно схватити, јер је Антић више дремао током живота. Дословно је ђипао из кревета ако би га нека мисао или стих салетели на међи јаве и сна.

Антић се, сазнајемо, добровољно прија вио у војску како би стекао право да бира место где ће провести војничке дане. Изабрао је морнарицу и тада први пут видео море. Једно време био је радио-везиста на Корчули и члан посаде малог ратног брода пресретача који је заустављао италијанске рибарске бродиће и пленио им робу.

- Мика није могао да прихвати то пресретање сиротиње која је ловила рибу да преживи. Официр му је одржао говор упозорења, а он се на то смејао и одмах је избачен с брода.

Ротар се присећа да се Мика на острву упознао са Маријом Роглић и фатално заљубио.

- Био је спреман одмах да се ожени и једва су га у томе српечили бака Меланија и деда Ненко - сведочи његов сестрић и додаје да је песма “Соларис” посвећена овој Микиној љубави.

Први брак, са Љубицом Дошља, склопио је када је имао 21 годину, а млада 16. Њихово венчање обележила је свађа са Микиним родитељима, али и касније финансијске неприлике. Брак је потрајао скоро девет година

- На дан развода послао је тетка Лели и баки Рахили разгледницу у Мокрин у којој је написао: “Буба и ја смо се данас судски развели. Немојте ништа ружно говорити о њој. Ја сам био крив”.

У својој књизи, Ротар пише да је након развода песник почео свакодневно да пије, а из раља алкохола није успео да се отргне до краја живота. Да би намирио бившу супругу, подигао је једногодишњу новинарску плату у “Дневнику” унапред, а потом живео од хонорара.

- Моја мајка ми је рекла да она и бака Меланија нису уопште знале како се он злопати. У децембру 1974. године мајци је послао разгледницу: “Драга моја, не брини се, ја још увек блесаво живим” - присећа се Ротар.

Човек који је два пута варао и саму смрт (преживео две клиничке смрти), преминуо је 24. јуна 1986, једног тихог предвечерја, у свом дому у Улици Михала Бабинке у Новом Саду.

- Мика је умро с рукама замоченим у златни прах. Хтео је те вечери да наслика још један сунцокрет, мешајући окер са златним прахом - пише Ротар.

На тој последњој недовршеној слици написао је:

“Хтео ја још, па стао.”