ОВОГОДИШНЊИ фестивал у Сопоту (Совјет) направио је “заокрет” у нови концепт, којим у први план ставља камеру, монтажу, сценографију, костим и музику, филмске професије које најчешће остају у сенци, а од изузетне су важности за квалитет филма. У складу са новим концептом, Софест ће 7. јула свечано отворити Зоран Симјановић, композитор чија је музика протеклих деценија обележила југословенску и српску кинематографију.

- Премијерно ће бити изведена моја “Филмска свита за оркестар”, коју сам својевремено писао за Београдску филхармонију. Али, како пара за културу нема, и бојим се да их ускоро упоште неће ни бити, премијера ће бити у мањем саставу - квинтет или секстет - каже Симјановић.

* Колико је данас промењен однос и према филмској музици у односу на време када је уживала огромну популарност?

- Драстично се променио. Раније, у оној великој Југославији, кад дође лето и кад се читава културна јавност спрема за фестивал у Пули, онда су радио-станице нон-стоп емитовале музику из филмова који се такмиче за награде. Организовао сам да им се достављају касете, и тако се стварао однос и према филмској уметности, и према филмској музици. Данас, више нико ништа не емитује, на прстима једне руке могло би да се наброји која је филмска музика последњих двадесетак година наставила свој сопствени живот.

Кад ме понекад случајно позову да будем гост у некој емисији, ја донесем неку своју музику и онда се то емитује. Нигде нисам чуо да је ико емитовао музику из мјузикла “Мале тајне” који се игра у Мадленијануму, а постоји ЦД са дивним сонговима, али га нико није тражио, иако је та представа хит.

Једноставно, радио-станице и телевизије имају неке своје шаблоне, нити ко води рачуна шта се у уметности тренутно дешава у Београду, нити то претерано занима оне који воде ове медије. У јавности је све мање културе.


ВАЉДА ЈЕ ТО ТАЛЕНАТ * ВАША музика никада није била само “подлога за филм”, увек је самостално “играла” и једну од важних улога?
- Музика, пре свега, мора да помаже филму, али мора да има и своју самосталност. Ако није тако, нико је се касније и не сећа. Нема, међутим, “рецепта” за добру музику. Композитор, као и редитељ, увек почиње од почетка, и од тога како прочита сценарио и како га осети, такав ће бити и резултат. Ја, рецимо, никада нисам знао шта ће испасти на крају, али сам имао срећу да је увек испадало добро. Ваљда је то таленат.

* Да ли филмска музика у свету, упркос глобалним променама у систему вредности, ипак има другачији третман него код нас?

- Квалитетна филмска музика је у свету увек имала третман уметничког дела. Сетимо се да је, рецимо, Ајзак Хејз постао легендарни музичар после филма “Шафт” за који је компоновао музику која му је донела Оскара. Та његова фантастична музика направила је револуцију, а ми смо је овде чули годину и по дана пре него што је “Шафт” стигао у наше биоскопе, тако да је она “појела” филм, иако се и он сматра култним делом.

* Која су ваша дела доживело овде сличну популарност?

- Мислим да је то “Флојд” из филма “Национална класа”. Има музичких тема које сам направио и које волим, по рецепту “све моје музике су феноменалне, и сва су ми ‘деца’ слатка” - једно је паметније, друго лепше, треће занимљивије, пето необичније. Музика која је доживела популарност је из филмова “Мирис пољског цвећа”, “Специјално васпитања”, “Балкан експрес”, “Петријин венац”...

Свака за себе има нешто своје, и никада не могу да се одредим и да кажем - ето, та ми је баш прирасла за срце. Има и оних који ми кажу да је музика из серије “Грлом у јагоде” мој заштитни знак, а то је прва музика коју сам компоновао у животу. Мени се допада тема за филм “Фалсификатор”, она је последња коју сам радио. Могла би да “уђе” у уши слушалаца, али се уопште не емитује на радио-станицама.

И кад већ говоримо о популарности, тема из “Отписаних” Миливоја Миће Марковића, која је доживела велики успех, савремена је, а бави се темом из прошлости. Као и са мојом музиком, то се догађало у једно друго културно време, и у систему вредности који је битно другачији него сада. Данас тај систем готово да и не постоји, све смо окренули наглавачке.

* Зашто медији последњих петнаестак година пласирају став како култура и уметност више “нису” занимљиви за јавност?

- Они који воде медије калкулишу да народ, наводно, више воли вулгарности и простоту да би они на томе лако могли да зарађују, и онда потурају свакакве прљавштине. А бавити се културом и правом уметношћу захтева образовање, знање и озбиљан рад. Ван памети је толико маргинализовање културе. Није реално да народ не занимају уметничка збивања. Суштина проблема је у томе што ни Министарство културе не ради ништа озбиљно. Примера ради - направио сам тринаест ЦД-ова телевизијске музике које Министарство културе није хтело да финансира, и неће. Филмске теме од више од три стотине сати свео сам на тих тринаест ЦД-ова, а уз помоћ СОКОЈ-а и још неких донација ми ћемо их издати да би се музика сачувала. Министарство културе неће да стане ни иза “Медијатеке”, организације која се бави заштитом целокупног уметничког музичког стваралаштва.

Неколико пута сам писао министру културе, али он неће да се састане са мном, неће чак ни да саслуша шта хоћу да кажем. Не знам о чему се ту уопште ради. А не тражим ништа за себе, помоћ сам тражио за нешто што је од општег значаја - ако ту музику не сачувамо, она ће нестати. Та дела имам само ја, нема их чак ни Телевизија. Разумем да ове ЦД-ове народ не би много куповао, и да то није музика која је данас хит, али она треба да се сачува као део уметничке историје, и мора да постоји “Медијатека” која ће то да ради.

* Из професије која је у фокусу овогодишњег Софеста, филмске музике, нема ниједног члана жирија који ће одлучивати о наградама, а ту су један монтажер, редитељ и костимограф, али нема композитора. Нико од њих није хтео да се прихвати овог задатка?

- Млади композитори уопште и не желе да се баве филмском музиком. То је резултат односа друштва, продуцената и свих осталих који су у филмској “бранши” према овој професији. У свету се добро зна како су цењени и плаћени композитори филмске музике, за разлику од наше средине.

Овде продуценти, пошто музика дође на крају рада на филму, покушавају да је добију за џабе. Чак је и сами узмају не питајући аутора за дозволу. Зато инсистирам на ауторским правима. Тек недавно сам преко СОКОЈ-а успео да “истерам” да се и музика нормално вреднује кад се емитује.

СОКОЈ НАС НИЈЕ ШТИТИО

ЧЕТРДЕСЕТ година нисам добијао ни динара од тантијема када су филмови за које сам компоновао емитовани на разним телевизијама, а за све то време неко је зарађивао на њима. СОКОЈ једноставно није штитио филмске ауторе, а од ове године и композитори ће имати неке “вајде” од онога што су урадили. Ако ја са својих шездесет играних филмова и не знам ни сам колико кратких, добијам тако мале тантијеме, нисам чак ни у првих 150 на листи СОКОЈ-а, зашто би се онда млади композитори уопште бавили филмском музиком. Жао ми је што причам о неким тешким стварима, јер лично нисам ни тежак човек, ни песимистичан. Напротив! Али, много смо застранили, поготову у култури, и то ће нам се тек обијати о главу. Јер, људе чини култура, а не политика и економија.