КРОЗ мешавину различитих етничких мелодија и ритмова, њена музика промовише особено “музичко јединство различитости” - гласио је део образложења за Медаљу части острва Елис, које су САД прошле године доделиле српској пијанисткињи и композиторки Марини Арсенијевић, а намењена је заслужним досељеницима. А у време док јој је Америка одавала почаст, српска уметница је већ радила на новом пројекту - музици за документарни филм Џозефа Сикорског “Кула народу”, који је пре неколико дана промовисан у Београду.

Марина, за “Новости”, открива да је у плану серија мултимедијалних концерата на тему Тесле, која ће у Америци почети на јесен.

- Теслини генијални проналасци су ујединили свет, постао је баш као и Моцарт или Бетовен. Његов имигрантски пут од талентованог научника до прослављеног проналазача је путоказ свима нама који смо се определили за живот преко океана. Али, и његов трагични крај, без средстава за живот, и борба да поврати права на патенте говоре о суровости времена у којем су таленат за бизнис и лична промоција важнији од достигнућа.

* Музика за филм проткана је, кажете, темом која подсећа на завичај?

- Инспирацију сам нашла у научниковој животној причи, протканој српским менталним квартетом - туга, трпљење, мазохизам, инат. Једна од композиција из филма, “Теслина рапсодија”, спој је византијских извора и српске појачке традиције, класике, џеза и нових музичких жанрова.

МОДА КАО ПОЕЗИЈА Српска уметница позната је и у свету моде, а многи угледни креатори припремају јој хаљине за наступе.
- Моду сам одувек доживљавала као уметност и део мог личног израза. За мене су музика и мода као поезија. Тако сам створила дивна познанства са многим светским креаторима. За наступе носим моделе кућа Ралф Лорен, Александар Меквин, Каролина Ерера, а од домаћих креатора сам и даље у дивним односима са Афродитом Бајић, власницом АМЦ-а.

* Снимак вашег концерта са оркестром угледне војне академије Вест Поинт донео вам је номинацију за награду Еми. До сада га је видело више од 180 милиона гледалаца, а и даље се репризира. Шта се у вашој каријери променило од тада?

- Представили су ме широј америчкој публици у оквиру концертне серије Пи-Би-Ес, као што су то чинили са Паваротијем и Бочелијем. Моја идеја да концерт назовем “Јединство различитости” довела је Вест Поинт оркестар и њихов чувени Хор кадета на сцену. У два сата програма представили смо музичко путовање од Гершвина, Листа, мојих композиција инспирисаних Србијом и Балканом, до “Боемске рапсодије” групе “Квин”. Због ових телевизијских емитовања обишла сам и најмања места у Америци и упознала се са многима успешним уметницима, политичарима, научницима, инвеститорима, али и са оним што представља срж живота у Америци.

* Да ли је добијање Медаље части острва Елис за вас остварење вашег “америчког сна”?

- Церемонија доделе подсетила ме је на тај сан о којем маштају имигранти, о томе да је овде могуће остварити снове. Али, подсетила је и на песму Френка Синатре, који је и сам био добитник медаље - “Ако успеш овде, успећеш свуда”. Док су прозивали имена добитника, сетила сам се свог доласка у ову земљу после распада Југославије и бомбардовања Србије, своје жеље да кроз музику приближим културе Истока и Запада, и да Америка прихвати тај нови жанр као део сопствене културе. И ето, после једне деценије, стојим на истом месту где су стајали шест америчких председника, добитници Нобелове награде, и примам медаљу која је признање за остварење мојих снова.

* Има ли музика снаге да донесе мир и да “излечи”?

- Верујем да има! Мени је донела мир и спокој и омогућила ми живот у новом друштву. Музика има моћ да комуницира без речи, руши границе и зближава народе, у добру и злу. Због таквог утицаја требало би је користити у дипломатији.

* Чему вас је научио живот у Америци?

- Много ми је значило образовање, дисциплина и искуство које сам стекла у Србији. Сва та искуства су ми помогла јер сам у Америку дошла као комплетан уметник, а не као почетник. Живот ме је овде научио да будем стрпљива, да имам стратегију и циљ и да од њега не одустајем, без обзира на препреке. Како се дижете ка висинима, све је мање људи на врху и конкуренција је већа, али ако имате пут и циљ од ког не одустајете - стићи ћете тамо.

* Колико сте спремни на компромисе?

- Увек цитирам Хоровица, које је говорио “свирам за публику и оно што она тражи, ако имам времена, код куће свирам нешто за себе”. Дакле, важно је схватити ко вам је публика, стално је ослушкивати и комуницирати са њом, али јој истовремено морате бити лидер и водити је у нова искуства.

* Ваша емигрантска прича заиста личи на “амерички сан”. Живите у једном од најбогатијих крајева, имате успешну каријеру... Да ли вам нешто недостаје?

- Схватила сам да сваки пут када остварим неки сан, појави се нови, и тако идем кроз живот остварујући оне недосањане. Нови сан ми је да наступим у Београду и широм Србије са Вест Поинт оркестром и програмом “Јединство различитости”. Овакав догађај остварио би нову димензију у културним спајањима и чули бисмо како Американци свирају “Ајде, Јано, коло да играмо”. Кроз музику би се присетили и великог савезништва у Првом и Другом светском рату. Али, остварење овог мог сна зависи од позива из Србије.


ПРОВИДНИ КЛАВИР

Марину Арсенијевић у Србији многи памте по провидном клавиру, који је годинама био њен заштитни знак.

- Тај чувени “шимел” клавир који је путовао са мном и по Америци неколико пута, био је права атракција. Имала сам уговор са том компанијом, али су, због тежине, морали да га сваки пут шаљу бродом, па да га после концерта продају. Последњи клавир је купио легендарни Лени Кравиц и тако се моја “прича” са транспарентним клавиром завршила. Промовисала сам још један интересантан клавир, са 9.000 “сваровски” кристала.