Миша Јанкетић: Нема педагога за животну срећу

Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ

недеља, 24. 08. 2014. у 19:37

Миша Јанкетић: Нема педагога за животну срећу
Михаило-Миша Јанкетић, овогодишњи лауреат филмске глумачке награде "Павле Вуисић" за животно дело: Оно што сам најтеже освојио и за шта ми је био потребан скоро цео живот су моја деца


УМЕТНИЧКИ "случај" Михаила-Мише Јанкетића може се посматрати и из ове визуре - више готово да не постоји велика домаћа глумачка награда коју би могао да добије.

Највећим позоришним наградама које има за животно дело, "Добричином прстену" и Нушићевој, Јанкетић сада додаје још једно признање са одредницом "за животно дело" - "Павла Вуисића", фестивала у Нишу, за достигнућа у области филмске уметности. Тако његова 55-годишња посвета позоришту и филму (уз друге важне југословенске и црногорске награде које има), заиста добија смисао једног узбудљивог, "паралелног живота" који још увек проживљава с радошћу. Лично, Миша је - Миша. И даље живи у Улици Светозара Марковића, на његовом радном столу је књига црногорског песника Витомира Вите Николића, и у том скромном, грађанском стану све је подређено највећем богатству породице Јанкетић - књигама и унуцима. И док делимо једно сунчано касноавгустовско поподне, Миша уз осмех и цигарете које не напушта каже да су важна признања у животу само она која освојимо:

- Ако размислим шта сам најтеже освојио и за шта ми је био потребан скоро цео живот, онда су то моја деца, на неки начин и унуци, тако да су то сигурно највредније награде које имам. Оне су, међутим, нешто природно, што иде у "рок службе", јер је нормално да човек има породицу, некога кога воли и за кога је спреман да се жртвује, а друго су награде и трагови које остављамо иза себе својим радом. То су две категорије, и за једну и за другу је потребан дар, јер дар је потребан за све што радимо у животу. Оне се нити могу, нити би их требало поредити, и хвала Богу да и једних и других награда имам доста.

* Шта сте теже освајали у професији - магију сцене или филма?

ПАЈА ВЕЋИ ОД ЖАНА ГАБЕНА * ЗА вас је награда "Павле Вуисић" и лично важна, били сте блиски пријатељи.
- И као човек и као уметник, Паја Вуисић био је једна од најоригиналнијих појава у нашем глумачком свету. Мислим да је надиграо Жана Габена и Спенсера Трасија, врхунске, аутентичне светске глумце с којима га пореде. До те мере је био посебна личност, а притом и сјајан песник. Паја је имао ту врсту доброте која се ретко среће, коју могу да имају само људи који имају велике ширине. Дружили смо се и професионално и приватно, у друштву је био и његов брат Дуја, војно лице по професији. У то време живео сам на углу Улице краља Милутина, они у Светог Саве, а на углу Београдске постојала је прелепа, стара зграда са апотеком, поред које је била и једна мала кафаница. Али, кад се прођу та два-три стола, онда се уђе у мало двориште које је било под вењаком, и толико је било лепо седети ту и причати са Пајом и са Дујом.

- Филма, зато ми награда "Павле Вуисић" дође као нека врста јубилеја, педесет пет година од мог првог појављивања на филму. То је била југословенско-француска копродукција "Не убиј", која се снимала овде, па смо ми давали глумачке и техничке услуге. Био сам још студент када сам упао у ту екипу филма који је режирао Клод Отан Лара, и у коме је једну од главних улога играо Лоран Терзијеф, који је у годинама које су долазиле постао светски славан мајстор сцене и тумач незаборавних филмских ликова. То је био мој филмски деби, исте године снимио сам и своју прву ТВ драму, тако да сам пред камерама почео да играм пре него у позоришту. Тада се на телевизији снимало уживо, и то је било нешто страшно - веома дуго се радило, као у позоришту, по месец-два дана. Одјави се други Дневник, укључе се камере, и ми играмо "уживо". Ко то није доживео, он не зна шта је кидање нерава на "фронцле". Зато и није било реприза, јер није било глумца који би пристао на ту тортуру.

* Играли сте у филмовима Пурише Ђорђевића "Сан" и "Јутро", у "Хороскопу" Боре Драшковића, "Свадби" Радомира Шарановића и другим остварењима која представљају најзначајнији период домаћег филма". Касније сте се ипак више окренули телевизији и позоришту?

- У доба моје младости играни филмови су се углавном снимали ван Београда, на терену, а ја сам тада некако био условљен и мало времена сам могао да одвојим за филм. Одлучила је, дакле, случајност. Много сам улога одиграо у животу, само на телевизији више од сто двадесет ликова, у филмовима око тридесет, а у позоришту већ ни сам не знам колико. Данас се понекад питам када сам све то стигао да урадим. Али добро, пет и по деценија радим, то је читав један живот.

* Како се осећате док пребројавате све те улоге, јесте ли носталгични према том времену?

- Не, просто сам "оперисан" од те врсте сећања. Једноставно, нисам имао времена да се враћам уназад, стално сам ишао из посла у посао, и то ме прати свих ових година. Зато ваљда и не постоји лик који сам желео да играм, а нисам, јер нисам имао времена ни да пожелим да играм неку улогу. А и што би је пожелео? Али, та перманентност ствара у човеку потребу за сталним радом. Ако не радим, не знам шта ћу са собом, досадно ми је, а не дозвољавам да ми буде досадно, мада понуде не зависе од мене. Имам, међутим, срећу да сам прилично употребљив. И то је нешто.

* Снимање последњег филма завршили сте пре неколико дана?

- Био сам у екипи филма "Пети лептир" редитеља Милорада Милинковића, по роману Уроша Петровића, једног сјајног писца, по коме је сценарио написала млада и даровита Сара Радојковић. То је савршено добра прича, жанровски врло лепа бајка, и уживао сам у снимању, јер се ради о 3Д техници - то је оно кад идеш у биоскоп, па ставиш наочари да гледаш филм. Ето, и то сам дочекао да радим, а играм лик једног мага, чудног човека који је безвремен.

* Тај безвремени лик има симболике са вама - ваше улоге направиле су од вас једног безвременог човека?

- Постоје категорије које су неосвојиве у животу - љубав, власт, срећа, богатство... Све што човек више има, мало му је, хоће још. И тај маг који је безвремен, њему је и то безвремено мало, хоће да буде вечан.

* Да ли постоји нешто чега је вама мало у животу?

- Чувам се да у тим неосвојивим категоријама не размишљам, да не бих упао у опасни клише. Једноставно, увек остављам да се нешто догоди онако "како падне".

* У једном тренутку били сте међу најпожељнијим нежењама у Београду, и најмужевнијим глумцима - како неко ко је био и врло популаран, и заводник, носи године које неумитно пристижу?

ВИТА НИКОЛИЋ * ЈОШ увек се "дружите" с Витом Николићем, дивним песником и "комплетним Никшићанином"?
- Мој син Марко и ја спремамо се да вратимо у сећање тог великог, сјајног песника и човека који је имао храбрости да истину говори у "невријеме", који је преминуо 1994, пре тачно двадесет година. У позоришту "Славија" Марко и ја почећемо да радимо представу о Вити Николићу, и много се радујем томе.

- Врло лепо - ниједну једину годину, ниједан дан, не бих померио уназад. Јер ако се човек добро распореди, онда свако време у животу носи своје вредности, само их треба пронаћи и умети да уживаш у њима. И старост може бити лепа, ако се човек припреми, ако га здравље добро послужи, ако га заобиђу, ту и тамо, неке неминовне несреће у животу. Све је само питање наше облапорности - јесмо ли много облапорни, или смо спремни да живот прихватимо онолики, и онакав, колико смо ми уложили у њега. Свакоме је живот, у то сам сигуран, нарочито у овом тренутку, у зрелим годинама, да не кажем у старости, онакав како је уложио у њега. Има ту, наравно, и неких количника среће. Постоје људи који имају мало више среће, и они који су мало баксузнији, али се ипак све сведе на то колико смо се и како борили за оно до чега нам је стало. Било би врло добро и врло лепо када би постојао педагог за животну срећу, а нема га, који би био у стању да младе људе припреми за живот. Али, младост је јефтина, нема ништа јефтиније од младости. Она се троши у бесцење, па кад дођемо у зреле године онда схватимо да смо многе ствари пропустили. Кад све саберем и одузмем, чини ми се да сам у животу добио више него што сам очекивао, а с обзиром на то да сам се у младости доста "траћио", мање него што сам могао. Тако то бива.



ДУХОВНА ПРОСТИТУЦИЈА

* КОЛИКО је данас тешко бити на јавној сцени?

- Ту сцену данас карактерише духовна проституција - почев од политике, естраде, позоришта, изложби, новина, све што је јавно полако почиње да личи на то. Важно је само продати се, продати се не би ли зарадио неке паре да можеш да егзистираш. И то је, нажалост, једно другим условљено, и тешко је да ће се ту наћи неки други излаз док не дођемо до могућности да можемо мало поштеније да живимо, а да нам егзистенција не буде угрожена. Али, надам се у неминовност еволуције, и да ће доћи неко боље време, јер не могу да верујем да стално идемо уназад. Не може се ићи уназад, као што се и ништа не може прескочити. Што се год у животу прескочило, у друштвеном, политичком, или каквом год другом смислу, на то се морало вратити. Зато се надам да ће генерације које долазе имати бољи живот, поштенији, тим пре што верујем да на овом свету има неупоредиво више часнијих, поштенијих и вреднијих људи, него ових који то нису.


Коментари (4)

jovan

25.08.2014. 12:07

Neka je blagoslovena karijera velikana Jugoslovenskog i Srpskog glumista !