СЛУЧАЈ тинејџерке Хелене Хегеман која је пре неколико година првим романом муњевито освојила врхове немачких бест-селер листи, а онда још брже доспела под удар критике, оптужена да је плагијатор, показао је да проблем коришћења туђих идеја и цитата у књижевности још није застарео.

Хајци на младу ауторку прикључио се тада и нобеловац Гинтер Грас, а она је, не кријући да је за роман користила многе изворе које није навела, узвратила да је стару генерацију прегазило време.

Још је Бертолд Брехт истицао фундаменталну лабавост у питањима интелектуалне својине, говорећи да је за њега идеја аутентичног уметничког дела застарела у односу на техничке могућности репродукције. На пољу ауторства у литератури, муке данас посебно расту у непрегледном свету интернета.

- Посежући за текстовима који су доступни у великој сајбер галаксији, ми и не помишљамо да су они, као и све друго у људском свету, производ нечијег креативног духа и ума. Најпре задовољавамо своју глад за информацијама, а потом се можда питамо колико смо преузимањем туђих знања нешто рђаво учинили. Јер, чим је нешто доступно - то ваља и узимати без задршке. Тако, углавном, раде сви, па ћемо тако и ми - каже за "Новости" књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков и додаје да ћемо на свако питање о тзв. греху плагирања, добити овако срочене одговоре.

У СВЕМУ ТРАЖИМО ПРЕЧИЦЕ У ЖИВОТУ СТАСАВАЈУ генерације које се навикавају да читају књиге са монитора, то је за мене рецимо, још увек проблем. Нисам сигуран да ће педеефови заменити књиге, али сам сигуран да ће издавачи вероватно ускоро имати проблеме са том врстом пиратерије. Лично, волим да купујем књиге чак и онда када бих могао да их имам у педеефу и то не само због саме књиге као предмета који волим већ и због улагања у издавачку индустрију, од које, на неки начин и живим - каже за "Новости" писац Слободан Владушић и додаје: - С друге стране, имаћемо проблем и на факултетима, јер се све више сусрећемо са студентима који се позивају на информације са интернета, које су често полуистините или потпуно нетачне. Не мислим да је интернет проблем сам по себи, већ чињеница да неки људи просто не могу, а да не праве пречице у животу. Можда би било добро да се позабавимо тим односом према животу, том потребом да у свему нађемо неку пречицу уместо да нешто поштено урадимо - каже за "Новости" писац Слободан Владушић.

И ту, по његовом мишљењу, нема места за крупне речи опомене и прекора. У нереалном сајбер свету, за којег неки кажу да је паралелан нашем, све што постоји припада оном ко до њега уме и може да дође. А начин на који ће информације и знања да користи, може да буде разложно проблематизован. Ка њему треба упињати прст као пољу могуће сазнајне проневере и интелектуалне обмане.

- Сви данас преузимају са интернета све: ђаци, студенти, па и њихови професори. Нико то не може да контролише ни предупреди. Треба унапред казивати да интернет нуди информације, док се знање налази међу књигама. А како живимо у добу у којем се информације умножавају преко мере потребе и смисла, то казује да је таква трка унапред изгубљена. А шта се може. Мора се штитити интегритет хуманистичких вредности и знања - каже Ивков.

Не може се, по његовим речима, све правдати постмодерном релативизацијом свих наслеђених стабилизованих вредности. Када седају за компјутер, људи би требало да знају да су пре њих други урадили много и да су дужни да, свесно и одговорно, манипулишу резултатима њиховог рада, а не да њиме манипулишу као сопственом својином.

- Још је Валтер Бенјамин писао како уметничко дело у савремености губи своју ауру. Данас је ту ауру изгубило све што је доспело на интернет. Јер, само једним кликом на тастатури, промени се сваки ранији поредак. Тако се човек учи да живи без позитивних емоција, без свести о вредности наслеђа и без потребе за било чим стабилним, вредним, светим. А то значи да се улази у круг виртуелног варварства. У информатичкој ери врхунско знање остаће у рукама оних који контролишу средства информисања, а за друге ће се нудити шарене слике глобалне забаве. И тако ће прост свет најзад бити срећан: неће знати ништа, а имаће свега. Биће конзумент, а не произвођач знања. Биће вечито гладна уста без свести о вредности. И, коначно, без икакве потрербе за њом. Ми живимо апокалипсу просветитељског концепта. Савремени потрошач је хомо идиотус. У таквом поретку висока уметност ће, као на почетку, бити обећана друштвеним и финансијским елитама. Демократски, јефтин приступ уметничким знањима и вредностима, преселиће се у пределе бледих сећања и коначно, у заборав! А то је ваљда и циљ великог брата постиндустријске ере - закључује Ивков.