РАЗЛИКА између виртуелног и реалног у свету и даље је присутна. Штавише, многи људи се клоне реалног света, јер га доживљавају као нешто сурово и непромењиво. Зато не израњају из виртуелног света: свет медија, видео-игара, ријалити шоу програма, света серија које трају годинама... У мом роману, међутим, виртуелни свет је наставак реалног света, а важи и обратно. Та два света су повезана. Нема места где јунак може да побегне, па му стога остаје само једно - да се бори - каже Слободан Владушић, аутор романа "Ми, избрисани" (издавач "Лагуна") за који је добио признање Великог жирија "Вечерњих новости" - награду "Меша Селимовић" за књигу године.

Угледни писац и есејиста, један од најбољих тумача српске књижевности средње и млађе генерације, запослен је као доцент на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, и главни је уредник „Летописа Матице српске“. Његов антиутопијски роман са детективским заплетом, спаја имагинацију и ерудицију, приповеда о пошастима модерног доба, сједињује сајбер мистику, компјутерске игре, фејсбук, филм ноар и суштинска питања нашег идентитета. Поднасловом романа "видео-игра", Владушић упућује на чињеницу да на свом сајту .слободанвладусиц.нет објављује и додатке који нису директно везани за причу, али чије присуство целом роману даје посебну атмосферу.

* Шта нам сугеришете насловом?

- Мотив избрисаности по мом мишљењу, најбоље оцртава атмосферу времена у ком живимо. То је атмосфера страха у којој свако страхује од тога да не буде избрисан. Зато ми се чини да је идеална слика наше епохе блештави екран монитора или телевизора у мрачној соби. То је однос између видљивих и избрисаних.

"ДЕРВИШ И СМРТ" - ИМАМ ту срећу да не факултету предајем роман "Дервиш и смрт". Дакле, минимално једном годишње се дивим тим реченицама. Увек ме изнова уверава да вредности нису релативне и да не постоји хиљаду укуса, већ само људи који имају укус и они који га немају. "Дервиш и смрт" је дакле, роман који вам очигледно показује да постоји нешто што је очигледна вредност. Људи који тај роман не могу да заволе, који ту вредност у том роману не могу да примете, плашим се, не само да немају појма о књижевности, већ немају појма ни о самом животу. И зато ми се чини да одустајање од тог романа, па самим тим и од Меше, јесте одустајање и од живота. Људског живота. Знам да ово звучи патетично, али мислим да због тога није мање тачно.

* Ако је све више простора за симулације и обмане, колико места остаје за човека? Да ли он постаје жртва напретка?

- Идеја да је човек жртва напретка није нова. Масовна употреба далекометне артиљерије у Првом светском рату била је једна врста историјске премијере: од тада је онај који убија све даље од својих жртава. Техника од тада стално сужава простор за херојство човека. Међутим, ја лично мислим да увек постоји место за човека, док се то место тражи и жели. Простор интернета је, рецимо, једно такво место. Бројне информације које су у електронским медијима цензурисане, јер не одговарају интересима мултинационалних компанија, овде су још увек доступне, будући да емитовање и ширење информација на интернету захтева много мање ресурса него у тзв. стварном свету. Појединац не може да направи своју телевизију или новине. Али може, релативно лако, да направи свој сајт. Тако на интернету појединац може да постане извор вести и информација. То човека враћа у игру.

* У којој мери је глобални поредак погубан за националне културе и идентитет?

- Погубан је у великој мери. Посебно за земље каква је наша. Рецимо, код нас се данас мало прича о паду наталитета, о бујици исељавања из ове земље. Сматра се да ће се та питања решити са решавањем економских питања. То није тачно. Економска питања се не могу решити без решења питања националне идеје. Велик број људи данас је толико резигниран и помирен са судбином да уопште нема свест о томе шта би нестало уколико би нестала ова земља. Шта од тих људи можете да очекујете? Баш ништа, осим да буду корумпирани. И они то најчешће и јесу, хвалећи се успут да нису патриоте. Верујем да нису. Насупрот томе, за мене је наша национална идеја Црњански, Селимовић, Његош, има их још. Ти људи су за мене доказ домашаја не само наше књижевности, већ домашаја овог народа, у целости, у оним моментима када је он у форми. У крајњем случају, то су вредности које не припадају само нама, већ свим људима на свету, исто као што Шекспир, Мелвил, Хелдерлин, По, Достојевски припадају и нама. Али ми јесмо чувари Црњанског, Селимовића, Његоша. Ако их ми не сачувамо, нико их други неће сачувати. Фалсификовати хоће, али их сачувати неће.

* Како се српска култура и књижевност сналазе у новом добу?

- Рано је за одговор на ово питање, пошто утакмица још увек траје. Мислим да постојимо, још увек и упркос свему. То сведочи о томе да резервоари виталности нису још испражњени.

* Иако се прича одвија у свету интернета, фејсбука, популарне културе, роман није упућен само новој генерацији читалаца?

- Наравно да није. "Ми, избрисани" није генерацијски роман, и његови читаоци нису само млади људи. Напротив. Мој роман је један тотални роман који се протеже од простора најсуровије реалности до најудаљенијих простора сајбер космоса. Зато ми је драго када видим да га читају и старији и млађи читаоци.

* Зашто сте одлучили да, како кажете, правите књижевност од чега се она обично не прави?

- Једноставно, зато што волим модерну књижевност. То није књижевност која је нова само по години када је штампана, већ пре свега, по томе што се разликује од досадашње књижевности. Један од начина да књижевност коју пишете буде нова, јесте да је правите од елемената које књижевност до сада није користила. На тај начин ви ћете путем књижевности учинити видљивим оно што је до тада било невидљиво, не само у књижевности већ и у другим медијима људског изражавања. То је задатак који сам себи дао: да учиним видљивим оно што без мог романа не би било видљиво. И поред тога, да учиним то видљивим на такав начин да буде немогуће затворити очи и заборавити оно што се видело.

* Да ли нашој књижевности недостаје више храбрости и истраживања?

- Нажалост, мислим да је одговор на ово питање потврдан.

* Може ли она данас да има велики јавни значај?

- Мислим да књижевност данас може да има неки значај. У то ме уверава чињеница да у нашем јавном простору и данас постоје људи који се хотимично игноришу, који се такорећи бришу, чак и онда када је по свим унапред постављеним критеријумима њихово помињање неизбежно. Ако је њихова реч баш толико слаба и безначајна, откуда онда ова фанатична потреба да се тим људима не дозволи да је кажу? Само потпуно наивни људи данас верују да је време брисања иза нас и да оно припада прошлости. Оно што мене истовремено чини тужним и што ме забрињава јесте да се та наивност системски производи. Да још има људи који верују да ће за ту наивност да буду награђени.