НИ после пола века не назире се крај објављивању сабраних дела Вука Караджића, а да оваква слика и прилика српске културе буде тужнија, ове године обележава се 150 година од Вукове смрти.

Оцењујући за „Новости“ актуелно стање, песник Рајко Петров Ного подсећа да је самоуки Вук, који је урадио више и боље него сви институти, факултети и академије, заједно, имао лозинку: „Не да се, али ће се дати“. И зато је, додаје Ного, Исидора Секулић рекла да је Вук „јак као земља“.

- Таквих који не одустају више нема. На прсте једне руке могу се набројати критичка издања сабраних дела наших великих писаца. Толико смо кратког даха да понекад клонемо у самом финишу. Тако је било и са делима Вука Караджића, који је претемељио новију српску културу. Чим је умро главни приређивач Голуб Добрашиновић, угасио се и рад на Вуковим делима. Ако немамо не критичко већ поуздано издање дела Вукових, Нјегошевих и Андрићевих, ми немамо нашу вертикалу. Јесмо ли на путу да изгубимо оријентире? Јесмо ли залутали- пита се Ного.

Писац Милован Витезовић, аутор високооцењене и веома популарне ТВ серије „Вук“ каже за „Новости“ да је то што смо дочекали још једну Вукову годишњицу без његових дела велика брука.

- За то нема никаквог оправдања. Иако су се у последњим деценијама дешавале драматичне промене у земљи, живот је ишао даље, књиге су излазиле, али се на Вука заборавило. Са сетом се сећам како је 1987. сјајно обележена 200-годишњица Вуковог рођења. Широм света одржано је чак 36 симпозијума уз учешће више од 80 врхунских стручњака. А Вукови сабори данас су сведени на локални ниво.

НЕДОВРШЕН ПОСАО СЕРИЈА „Вук“ приказана је само у Грчкој шест пута. Једном приликом, тадашњи министар иностраних послова Антониј Самарас, садашњи председник грчке владе, који је био одушевљен серијом, рекао је у шали Миловану Витезовићу: „Када сте се онолико тукли са Турцима, што посао не довршисте!“.

Да је 50 година заиста време када су се морала појавити сабрана дела Вука, истиче и професор Јован Делић.

- Када смо славили два века Вука било је очито да Вуково дело Хрвати више нису сматрали својим и да су паралелно радили на креирању сопствене језичке политике, антивуковске. Све што се догађало од деведесетих није ишло Вуку у прилог. Претрпели смо стотине потреса, прошли кроз рат, бомбардовање, инфлацију, изолацију, велике унутрашње промене - што је довело до девастирања издавачких кућа, па и „Просвете“, која је издавала Вукова сабрана дела. Данас се у бившим републикама углавном води антивуковска политика, делимично чак и у Србији. Свако село жели да свој дијалекат прогласи за стандарни књижевни језик. У таквим околностима било је врло тешко очекивати да озбиљан посао буде завршен. Најлакше је оптужити српски народ да не хају за културу, а то је у овом случају делимично тачно - каже Делић.