Зашто су, како и под којим околностима уништаване "непоћудне" књиге у Хрватској од 1990. до 2000. године тема је дела "Књигоцид" Анта Лешаје, универзитетског професора у пензији. У опсежном делу, које су објавили "Профил" и Српско народно вијеће, овај Корчуланац, по професији економиста, настојао је да овај проблем осветли са разних страна из политичког, историјског и моралног угла.

У разговору за "Новости", Лешаја истиче да је за једну деценију на ђубриштима у Хрватској завршило око 2,8 милиона књига и да та цифра није најпрецизнија, јер је до правих података готово немогуће доћи. Поуздано је, међутим, да су књиге "чишћене" по етничком или идејном кључу: из јавних, школских књижница, из домова културе и других културних институција одстрањиване су књиге писане ћирилицом, дела српских аутора и издавача или хрватских писаца који се нису "уклапали" у тадашњу изразито домовинску политичку опцију.

Књига је настала готово случајно када је Лешаја после операције дошао на Корчулу 1997. и дознао за контејнер препун бачених књига. Установио је да је на ђубришту завршило 400 наслова објављених на ћирилици, или српских аутора, од којих највише Бранка Ћопића - чак 19. Убрзо је дознао да то није усамљени случај и упустио се у истраживање које је трајало деценију и по.

КО СЕ ПОБУНИО - СТРАДАО - Ни надлежни органи ни струковне инстанце нису сматрали за потребно да се санкционишу овакви поступци, али су судски прогањани они који су се усудили да негодују против уништавања књига - каже Лешаја. - Тако је због указивања на "случај Корчула" велики филозоф Милан Кангрга неколико година био на суду, а тужени су били и новинар Игор Ласић као и недељник "Ферал Трибуне". Кангрга је умро 2008, а следеће године је престао да излази "Ферал", великим делом угушен и судским казнама за "нанесене душевне боли". Уништавању књига јавно и оштро су се супротставили и Владимир Приморац, новинар Виктор Иванчић, књижевник Слободан Шнајдер, Стипе Шувар.

- У социјалним превирањима увек се и идеолошки реинтерпретирају историјске чињенице те се утемељују другачији системи вредности. Врши се идеолошки преврат, па је у том контексту важно рећи да су се у Хрватској деведесетих година, чак и изван ратног пустошења, књиге и споменичка баштина уништавали свесно и намерно. Чак су и мотиви таквог понашања недвосмислено јавно исказивали као нужност усклађивања с циљевима легитимног провођења свеобухватне "духовне обнове" хрватскога народа, о чему се могло чути и у саборским расправама. Таква обнова подразумевала је одбацивање свега онога "терета" из претходног раздобља који је у "новом реду ствари" био неприхватљив, сувишан, непримерен, неподобан - истиче Лешаја.

У књизи аутор подробно анализира бројна чишћења фондова из књижница, међу којима је онај у Слатини био први јавно објављен са изричито наведеним политичким мотивима тог чина. Међу 2.000 књига које су завршиле на градском сметлишту Радосавци била су и дела Балзака, Воранца, објављена код београдских издавача.

Чудан отпис 23.069 књига у Градској књижници Загреб 1994. године је, наводи Лешаја, намерно уништавање нежељене литературе, до данас је обавијено велом тајне.

- На то упућује чињеница да су две-три године после тог чина књижне картице отписаних књига биле још у активном статусу. Било би нормално да се упоредо с ревизијом и отписом поступило регуларно и са каталожним листићима (да је на картици сваке отписане књиге унета одговарајућа опаска о отпису). То не може бити случајан пропуст већ је то био резултат брзине којом су се хтеле елиминисати књиге у доминантној еуфорији искључивости у тадашњим друштвеним приликама.

Један од најупечатљивијих показатеља чишћења књижница од неподобне литературе, свакако је формирање посебне библиотеке уз Српско културно друштво "Просвјета" 1996. године, наводи Лешаја. Фонд ове библиотеке практично је формиран искључиво од дела која су отписивана у загребачким књижницама и за неколико година имао је 15.000 књига. Према сведочењу Велимира Секулића, водитеља Библиотеке, у фонду су се налазиле отписане књиге штампане ћирилицом, па и хрватски аутори као што су Матош, Крлежа, Тин Ујевић, дела српских аутора без обзира на писмо, тзв. "црвена литература", као и књиге о Титу. Из једне књижнице, наводи Секулић, добијене су и књиге Дубравке Угрешић, изузетне хрватске списатељице.

Анте Лешаја детаљно пише и о чишћењу школских књижница у Пули, Врсару, Загребу, Ријеци. Готово гротескно звучи да су са полица библиотеке ОШ "Григор Витез" у Светом Ивану Жабну однети комплети Ремарка у 12 књига као и дела Андрића, Горког, Мате Ловрака, Карла Маја, Шекспира, а школској управи засметало је и "Прохујало са вихором", као и седам кримића Агате Кристи.

У разговору за "Новости", Анте Лешаја посебно подвлачи да уништавање књига није било само у Хрватској већ и у свим срединама бивше Југославије. Била је то, каже последица разуларених националистичких страсти, а догађајима у Хрватској бавио се зато што сматра да свако треба да почисти најпре у свом дворишту.


ТОБОЖ ДОТРАЈАЛИ

О отпису у Градској књижници Загреб остао је само податак да је отписано из научне литературе - 12.018 књига, из белетристике - 8.975, а из дечије - 2.094 књиге. О врсти одбачених дела забележено је само да је реч о насловима на ћирилици и марксистичкој литератури. Једна библиотекарка овако је то иронично прокоментарисала: "Најчешћи разлог отписа наслова српских аутора и књига на ћирилици био је оштећеност и дотрајалост, а будући да су најоштећеније књиге оне које се највише посуђују и читају, испада да су наслови српских аутора у Загребу били прави бестселери, а књиге на ћирилици вишеструко радије читане него на латиници! Кочић, Лазаревић, Црњански, Андрић, на ћирилици сви су отписани по основи оштећености".