НЕСВАКИДАШНјУ наклоност наших и читалаца широм света Халед Хосеини задобио је потресним и дирљивим романима "Ловац на змајеве" и "Хиљаду чудесних сунаца", који су продати у више од 48 милиона примерака. После шестогодишње паузе написао је нови "А планине одјекнуше", који је код нас изашао из штампе у среду, у издању "Лагуне".

Рођен 1965. у Кабулу, Хосеини је, после комунистичког преврата и инвазије совјетске војске у Авганистану, са породицом добио азил у САД. У Калифорнији је завршио медицински факултет, после чега је почео да се бави интерном медицином. Међутим, како наглашава, његова прва љубав увек је било писање. Због изузетно хуманих порука које носе његове књиге, 2006. именован је за амбасадора добре воље УНХЦР-а, а основао је непрофитну фондацију за хуманитарну помоћ Авганистанцима. Живи у Северној Каролини са супругом и двоје деце. Поводом његовог новог романа објављујемо ексклузивни интервју са овим популарним писцем.

* Шта вас је инспирисало да напишете роман "А планине одјекнуше"?

МАЈЧИНА БРИГА О ОЦУ - МОЈ отац је умро крајем 2009, после дуге борбе с раком. У последњој години свог живота био је готово беспомоћан. Моја мајка га је хранила, чистила, возила га, облачила, читала му, давала му лекове, кувала му. Нјен живот се преобразио у низ обавеза, од јутра до ноћи. Никада није тражила захвалност и никада се није жалила. У таквом свакодневном труду моје мајке видео сам најјачи, најискренији, најпостојанији израз љубави у свом животу. Научио сам колико љубав може бити тешка, колико оптерећујућа, колико стрпљења захтева, колико може да исцрпи. Научио сам да брига о другоме постаје чин спасавања онога што је најбоље, и да сија најблиставије у онима које волимо. А у том процесу, и ми се преображавамо и откривамо своју стварну природу.

- Можда сам о роману мислио још 2007, када сам путовао у Авганистан у посету избеглицама који су се вратиле у земљу. Један од најупечатљивијих утисака са тог путовања биле су приче сеоских старешина о тешким мукама којима су сиромашни сељани изложени за време изузетно сурових авганистанских зима, које редовно односе веома младе, старе, болесне и хендикепиране. С мешавином ужаса и дивљења слушао сам приче о опстанку, о одлукама које сељани морају да донесу, о томе шта све чине да би заштитили своје најмилије.

Пошто сам се вратио кући, покушао сам да замислим шта бих ја учинио у таквим околностима. Покушао сам да замислим очај, страшну рачуницу око тога шта је најбоље за породицу и болне компромисе на које су људи приморани. У мојим мислима полако је почела да настаје породица - налик на многе које сам посетио - која живи у забаченом селу, присиљена да донесе болну одлуку која би већини нас била незамислива. У срцу те породице, замислио сам младог брата и сестру који постају жртве тог очаја, а да тога нису ни свесни. Роман почиње тим очајничким чином, жртвовањем, чином који кида породицу и напослетку постаје стабло из кога ничу и шире се бројне гране романа.

* Ово је ваша прва књига чија се радња одвија широм света. Шта вас је подстакло да радњу сместите у тако различите крајеве, од Париза преко Грчке до Калифорније?

- Покушао сам да проширим друштвени, културни и географски миље и да причи дам космополитску атмосферу. Књига почиње у Авганистану, па се грана широм света. Пошто сам протеклих неколико година много путовао, желео сам да проширим радњу и да се окружим ликовима који нису нимало налик на мене или људе које познајем. Има неких сјајних писаца - пада ми на памет Алис Манро - који умеју да нађу бесконачан извор дирљивих приповести које се одвијају, мање или више, у истом окружењу. Мени је требало, да се тако изразим, свежег ваздуха. Морао сам, бар привремено, да изађем из приповедачког света који почиње у Кабулу, а завршава се у Кандахару.

* Када сте били дете, ваша породица је једно време морала да живи у Паризу, пошто нисте могли да се вратите у Авганистан због преврата 1978. Какве су вам успомене на то доба?

- Прве две године у Паризу, од јесени 1976. до априла 1978, биле су дивне. Пре тога нисам био нигде ван Авганистана и Ирана, где сам као дете провео две године. Париз ме је оборио с ногу чим сам га угледао; био је то празник за уши, за очи, а по много чему је за мене био као да сам скочио стотину година у будућност. Чинило ми се да сам закорачио у научно-фантастични филм. Пре Париза никада нисам видео небодер, нисам био у лифту, нисам се возио метроом нити гледао аутомобиле како јуре по ауто-путу. То су биле срећне године... Наше последње две године у Паризу, међутим, биле су за нас доба преображаја. Наш свет, бар онај који смо познавали, почео је да се растаче, и осећали смо да се тло под нашим ногама мења на суштински начин. У наш стан у Паризу почеле су редовно да стижу вести о рођацима, пријатељима и познаницима који су затварани, мучени, убијани или нестали. Телефоном су нас звали рођаци који су успели да побегну и који су тражили азил на западу. Било је то доба велике нестабилности и напетости, и завршило се одлуком мог оца да тражимо азил.

* Роман почиње народном причом о джину који краде дете. Јесу ли и вама у детињству причали сличне приче? Да ли ви читате бајке својој деци?

- Једна од најживљих и најнезаборавнијих успомена на одрастање у Авганистану јесте оно на моју баку, која брату и мени прича бајке о джиновима и вилама. Неке од њих биле су приче које су њој причали у детињству; неке је, мислим, сама измислила. Била је веома вешт приповедач и ја сам Сабуру у књизи дао способност моје баке да привуче пажњу и натера вас да слушате, очарани и беспомоћни. Својој деци сам читао када су били млађи (сада им је десет и дванаест година), мада углавном савремене књиге. Читао сам им и класичне бајке - браћу Грим и Андерсена - али сам их једнако често и измишљао. Импровизовао бих и увек завршавао на неком напетом месту, пре него што бих угасио светло, на њихово силно негодовање.

ПЕСМЕ ПО ЗИДОВИМА ЗА мото романа узели сте једну песму славног Джелалудина Румија, песника из 13. века. - У мојој породици су обожавали поезију, као што је то најчешће случај у читавом Авганистану. У школи смо често учили стихове напамет. Авганистанци, и на селу и у граду, традиционално одрастају окружени поезијом, и уопште није необично наићи на неког неписменог сељака у некој забаченој пустари који напамет зна безброј Румијевих стихова. Да не цитирам самог себе, али један лик у роману, Грк, каже како воли Авганистанце зато што и по зидовима жврљају Румијеве стихове. Заиста, приликом посета Авганистану увек се чудим колико често, уместо неког простаклука, налазим стихове исписане спрејом по зидовима напуштених кућа. То је део авганистанског ДНК.

* Шта видите као заједничке теме између романа "А планине одјекнуше" и претходна два дела?

- Средишњу тему мог дела увек представља породица. Као и претходне две књиге, и ово је породична прича која се протеже кроз више генерација. То је углавном зато што мислим да се све велике животне теме, све људске теме, могу наћи унутар породичних прича - љубав, туга, сукоб, дужност, жртвовање. А ипак, оне се одвијају различито од породице до породице, и свака има сопствену структуру, динамику и запаљиве супротности, без обзира на то колико су засноване на љубави. И зато постоје бесконачне варијације на тему. Породице су за мене загонетке које се одгонетају читав живот - често неуспешно - и волим да истражујем како људи у њима покушавају да се повежу, кроз љубав, дужност или сплет околности.

Такође, као и у претходне две књиге "домаћи терен" и даље је Авганистан. Најзад, већина онога што ликови доживљавају, као и у претходним романима, јесте универзално, без обзира на њихову националност: губитак најмилијих, страх од напуштености, проналажење храбрости да се буде добар човек, зов "дома", брига о најближима. То су људска искуства која превазилазе међународне границе, она су за мене и језик и религија.

* Кроз читав роман провејава тема односа између браће и сестара који пролазе кроз различите фазе...

- Пошто сам имам три брата и сестру, тај вид породичних односа изузетно ме занима. Пејзаж односа између браће и сестара прошаран је љубављу, наглошћу, завишћу и бројним другим - често супротстављеним - емоцијама због којих је тако плодно тло за књижевност. Мене занимају очигледне сложености тих веза, њихови сукоби, напетости и рана животна искуства која или кидају или ојачавају споне између браће и сестара. Увек су ме привлачила та неизбрисива и често преображавајућа искуства која они деле. Како ти догађаји из детињства стварају зреле људе у које ће браћа и сестре израсти? Како служе као покретачка снага иза њихових лажи, оданости, отуђености и човекољубивих дела? То су питања која ме одавно занимају.