ХТЕО бих да вас замолим да навратимо кроз 200 или 300 година и поново проговоримо неку реч о Милану Коњовићу. Он ће трајати до тог доба.

Само далековиди песник и боем попут Мирослава Антића могао је срочити овакво пророчанство о маестру киста и боја, сликару Милану Коњовићу (1898-1993).

Један од највећих српских сликара 20. века живи и даље кроз своју галерију у Сомбору, кроз хиљаде слика које је одаслао на све меридијане, и кроз монографије и књиге Драгослава Ђорђевића, Мирослава Јосића Вишњића, Катарине Амрозић, Ирме Ланг...

Ових дана, две деценије од сликаревог пресељења у легенду, стиже нова књига. Реч је о специфичном сведочанству уметниковог суграђанина, дневнику Миленка Попића "Коњовић из прикрајка".

СЛИКАР И СЕЛЈАК

- ДА нисам одувек био свестан да ћу бити сликар по позиву, остао бих сељак. То је најлепши, најплеменитији и најљудскији позив. То је веза човек-земља - говорио је Коњовић 1978. године.

Попић, библиотекар Библиотеке "Карло Бијелицки" у Сомбору, песник и пасионирани маратонац, 1974. године, после студија у Београду, први посао нашао је управо у Коњовићевој галерији као благајник, чувар и кључар. У опис послова улазила је и - продаја улазница, каталога, монографија и разгледница-репродукција Коњовићевих слика.

Није тај преплет Коњовића и Попића, две старе сомборске фамилије, био нимало случајан.

- Мој отац Божа радио је у адвокатској канцеларији Коњовићевог оца Давида, а онда сам ја прво ухлебљење нашао у Милановој галерији - открива нам тајну везу аутор дневника о Коњовићу.

Попић је посао кључара обављао пет година. Већ првог дана, 14. јуна, пошто је сео за сто који је и данас на истом месту у галерији, записао је сликареве речи о његовим сликама-миљеницама.

Коњовић је један од ретких сликара у светским оквирима који су за живота добили галерију са својим именом. Године 1966. завештао је своја дела родном граду, а Попићу је о томе, доцније овако говорио:

- Велики део мојих слика расејан је по земљи и иностранству - јадао се, а истовремено и хвалисао уметник. - Напуштале су ме као деца када одрасту и напусте родитељски дом. Слике које су остале са мном, од којих се никада нисам хтео одвојити, оне припадају граду у коме сам се родио, где ми се пробудила свест, где сам постао човек и сазрео као уметник.

ЦЕО ЖИВОТ БОРБА

- У КОСМОСУ су вечите промене и нема мира - размишљао је гласно Коњовић 5. новембра 1978. - Цео живот је борба. Теза да човека треба ослободити од рада је глупа. Шта ће бити када пет људи ослободимо да притискају дугмад у фабрици? Па, рад чини човека.

Ненаметљиви Попић бележио је готово сваку Коњовићеву реч. Маестро, како су га звали ликовни зналци и директорка галерије Ирма Ланг, свакодневно је долазио у своју галерију. И у позним годинама, када је Алцхајмерова болест постала његов нераздвојни сапутник, дан у галерији почињао је тек када би се он појавио на вратима.

- Коњовић је данас отишао бициклом на Канал, на своје стално место иза Штранда, где је увек од априла до краја октобра - забележио је Попић 19. јуна 1974. - Воли самоћу, лепоту природе и избегава купање. Ту воли да слика.

Да је Коњовић имао у свом карактеру и симпатичну дозу нарцисоидности у односу на свој сликарски опус, било је општепознато. Он је то и сам признавао у наступима доброг расположења. Године није бројао нити признавао, женама се удварао до судњег дана.

Имао је и своје мале тајне за демонстрацију своје вечне младости. Да би доказао свима како га вид добро служи, читао је у новинама гласно и најситнија слова, увек без наочара. Ни ручни сат није волео да носи, подсећао га је на неумитну пролазност.

Често је маестро причао о својој виталности. Тако је 30. јуна 1974. године, сав усхићен ушао у Галерију и испричао како је малочас, наишао на групу пензионера. Желео је да их заобиђе, а како је пешачка стаза уска, запутио се преко травњака. Али запео је за грану и - пао.

- Запео сам и летећи се дочекао на руке, као у згибу: без додиривања земље телом - причао је тада 76-годишњи Коњовић. - Устао сам без икаквих ожиљака, а једна лепотица у пролазу ме упитала да ли то изводим гимнастику.

Последњи радни дан код Коњовића, Попић памти и данас. Био је то 17. март 1979.

- Обукао сам зимски капут и пришао маестру рекавши да сам му захвалан што сам имао прилику да ту радим. Рекао сам му да сам од њега много научио о животу - забележено је дневнику.

Маестро је пружио руку свом кључару и знајући да одлази на ново радно место у Библиотеку, ведро му препоручио да настави да пише.

- Боље је да пишеш, него да издајеш књиге - шеретски је рекао Коњовић.

Попић га је послушао - делимично. Наставио је да пише, али и да објављује - три књиге песама и низ теоријских записа и књижевних критика.

После две деценије колебања, објавио је ових дана и дневник "Коњовић из прикрајка". Издавач је Градска библиоотека "Карло Бијелицки", суиздавач Галерија "Милан Коњовић", а покровитељ Покрајински секретаријат за културу. Рецензенти Др Драшко Ређеп, Мирослав Јосић-Вишњић, Сава Степанов и Ирма Ланг нису штедели речи хвале о несвакидашњем дневнику-сведоку.

МОЈА СЛИКА, МОЈА СТВАР

О КОНјОВИЋЕВОЈ нарави и уметничкој сујети сведочи и догађај од 21. септембра 1974. године:

- Позвао је Драгослав Ђорђевић и јавио да је жири Октобарског салона у Београду одбио за изложбу једну од Коњовићевих слика - записао је Попић. - Маестро је био врло гневан. Рекао је да ако његова слика не ваља, то је онда само његова ствар, а не ствар жирија. Викао је: "Не могу они о томе одлучивати, то је као да су Лубарду одбили!"