ПОСЛЕДНјИ романтик народне музике, бард српског мелоса, Властимир Павловић Царевац, добио је - заслужено, „Од злата гудало“, исткано од речи, слика, нота... сабраних у истоименој луксузној монографији (у издању Завода за уджбенике). „Гудало“ су као омаж Царевцу приредили Никола Рацков, Бранко Белобрк и Иво Ценерић, а речима пуним љубави и поштовања према легендарном музичару позлатили су га многи (етно)музиколози и поштоваоци дела познатог виолинисте и диригента.

Готово пола века је минуло од када је, јануара 1965, заувек замукла његова виолина... А свирала је, до тада, баш свуда - на телевизији, радију, концертним подијумима и у малим кафанама периферије.

- Који крај највише волите? - питали су га.

- Чубуру!

- Зашто?

- Чини ми се да никад нисам падао у такав севдах као у малим чађавим кафанама овог краја, колико пута сам дочекао зору у „Кичевцу“ и „Соколцу“ свирајући озареним лицима зидара, димничара, кочијаша, бифеджија... Кад умрем реците: „Царевац је одсвирао“. Само то. Не волим говоре и некрологе.

Тако је и било. Оркестар од десет виолина је за ковчегом, док су се прсти ледили и дрхтали, последњи пут тада свирао Цару, Властимиру Павловићу, најбољем музичару, познаваоцу народног мелоса, члану Комунистичке партије од 1919, партизану из 1941, логорашу с Бањице и Дахауа, вечитом борцу и ствараоцу без одликовања... Тим речима је последњу „музичку пратњу“ за великана и „последњег правог београдског боема“ описао Саша Марковић.

ПОСЛЕДНјИ РОМАНТИК - УВЕК је било право уживање слушати га. Разигра срце колом, растужи га тужном песмом. Он се музици предавао целим бићем. И тада, док је свирао, или пратио певача, он је постајао рапсод. Предводио је своје одушевљење и увек при свирању насмејане музичаре. Био је то један од последњих великих романтика народне музике. Зато Царевчеву уметност треба ценити као и сваку велику уметност, јер она има сва њена битна обележја; дата је човеку од човека са однегованим естетским сензибилитетом те га чини бољим, племенитијим, узвишенијим, поетичнијим. Штета је што они који су некада снимали звук Царевчеве виолине нису са више пажње и бриге сачували већи број његових снимака и његовог оркестра, да би се на њима училе генерације свирању и певању народне музике у чистом, непатвореном облику - пише Душан Плавша, дугогодишњи музички уредник Радио Београда.

- Царевац је био појам и мит док је био жив, док је са његове виолине струјао животни дах народне музике - записао је Душан Плавша, музиколог, пијаниста и музички критичар. - Да ли је он бард или рапсод свога народа? И јесте и није... Јер у доба масовних медија, радија, телевизије, производње грамофонских плоча, у таквим условима бити „народни уметник“, то већ захтева артизам, знање заната, професионализам. Такав тип „народног уметника“ какав је био Царевац, не мора бити „човек из народа“, али мора бити талентован да осети биће, душу народне уметности.

А Царевац је то још како знао. И осећао. А притом био и тај „човек из народа“.

Био је, с почетка прошлог века, дечак који је, чувајући стада оваца на пропланцима, слушао песме пастира и покушавао да од кукурузовине издеље нешто што би имало влати и личило на виолину... Ноћу дуго није могао да заспи преслишавајући се свих песмица и мелодија које је до тада чуо. Изјутра би неком тамо шаптао о јединој жељи да има виолину, да свира. Није смео да моли оца - неумољивог у жељи да му син упозна мукотрпан сељачки рад, али и да се школује, да буде добар ђак и још бољи чиновник... само да буде „господин“.

Дечак, син сеоског деловође, рођен 1895, није постао „господин“. Постао је Цар.

Постао је то још оног дана када је сеоски уча донео његовој кући грамофон с великом трубом и ручком којом се навијао федер да окреће плочу. Мали Властимир певао је уз музику са грамофона. А учитељ је сав срећан препоручивао његовом оцу да га да у богословију. Само поп може имати такав глас и такав слух.

Тако пише Марковић о том дипломираном правнику који је могао радити стотину послова у којима нема музике. Да је хтео. Но није хтео, на срећу свих које је забављао без предаха, обузет својим струнама, „поседнут“ музиком из народа.

Једина плоча његових интерпретација изашла је девет година после његове смрти. Ниједна музичка школа не носи његово име. Као да је заборављен... - наводи даље Саша Марковић, и констатује:

Али, Царевац се не може заборавити... Кад год се приближава зима, осете ветрови и снегови наступајућег јануара, јаве се успомене на великог барда народне музике Властимира Павловића, кога су однеле кошаве десетог дана једног снежног јануара, и роди се жеља да тог дана сви цигански оркестри који најбоље осећају величину виолинске мелодије, целе ноћи свирају само „Свилен конац“, онај прави, Царевчев...“.

У великој, готово побожној љубави коју је гајио према народној музици, заокупљен јаким осећањима за певање и свирање, успео је да ову музику уздигне до особене лепоте. Тако пише о Царевцу етномузиколог Димитрије Микан Обрадовић, који каже: - Тако, слушајући народну музику, ми не схватамо у први мах да је пред нама уметничко дело једне складне, префињене душе. Неко ће то звати права народна музика, а неко музика Властимира Павловића Царевца. Царевац је говорио да мелодија оживи само ако је душом и мером отпевана односно одсвирана. Отуда и она прича његових музичара да Цар говори виолином, саопштавајући дубоке тајне своје музике.

Многи ће рећи: Царевац је непоновљив, највећи. Можда је тако. Али је сигурно да говор којим је певао и свирао остаје путоказ како треба волети и давати.

Властимир Павловић, виолиониста, шеф оркестра, педагог, невидљиве цртеже своје душе унео је у нашу свест. Опсела га је народна музика, а он њу заузврат прославио.

Нјегово дело је записано у времену.