ДАНАШНјИ човек је несвестан вредности тренутака који пролазе и који се више никада неће поновити. Јер, да би уочио лепоту живота, морао би да схвати да је јурећи за масовним и безвредним шаренилом данашњег света занемарио себе, изгубио из вида сопствено биће. Човекова стварна мера почива у једноставности, али свемоћне рекламе су га убедиле да се он може уздићи преко те мере - каже за „Новости“ песник Томислав Маринковић, поводом угледне награде „Васко Попа“, која му је у понедељак додељена за књигу „Обичан живот“, у издању Културног центра Новог Сада. Дародавац награде је Фондација Хемофарм, покровитељ Општина Вршац, а свечано уручење награде биће 29. јуна у Вршцу.

Овог аутентичног лиричара, који живи и ради у Липолисту код Шапца, подједнако занимају и лепота и трагика људског постојања. У тражењу поузданог ослонца за песму увек полази од запитаности над смислом свакодневног живота и његове пролазности.

- Али, ту поред нас, у оном свакодневном, видљивом свету постоји скривен свет који буди машту. Себе тешко могу да замислим само као особу која борави у очигледној стварности. Та стварност је, некако, увек преко пута мене, и укључивање у њу представља ми често напор - каже лауреат.

МАНИФЕСТ ПРИРОДЕ

КНјИГУ „Обичан живот“ писао сам као неку врсту личног, интимног дневника. Као дискретни манифест природе против неприроде, непосредног искуства против отуђеног мишљења, језика који именује предмете и душевна померања против немуштог језика политике и јалове апстракције - каже Томислав Маринковић.

* Пишете: „Чак ни дуго одлагане будућности на видику нема“. Да ли се све више бавимо „распремањем прошлости“?

- Реч је о осећању да се живот налази у свакодневним малим стварима, у пуноћи обичних тренутака, а да је будућност коју ми прижељкујемо само сан, сновиђење које се неће остварити. Да, и као појединци и као колектив, ми смо више окренути „распремању прошлости“, него што смо у стању да осетимо свакодневну радост живљења. Моја књига говори и о потреби присности са светом, потреби да се човек суочи са отвореним питањима сопственог живота, са пролазношћу. Поезија може да допринесе усклађивању садашњости и онога што је постало прошлост. Пажљиви читаоци могу да у доброј песми открију и шифру за боље разумевање света и човековог места у њему.

* Често се обраћате природи. Мислите ли да је српска поезија изгубила интересовање за њене звукове, боје и мирисе који „цели живот доводе у неки ред“?

- Немам утисак да је савремена српска поезија напустила свет природе, напротив. Нјени најважнији представници можда не величају природу као што су то чинили неки претходници, али свакако износе забринутост за њен опстанак. Моје је уверење да природа непрестано обнавља склад, поправља оно што је човек својим безобзирним деловањем нарушио, али је питање колико ће моћи дуго да „цели живот доводи у неки ред“.

* Зашто сте изабрали да живите и пишете на селу, изван културних центара?

- Живео сам у граду, познајем његов ритам, знам како се човек може осећати изгубљен у мноштву људи, вреви и сталној буци. Неподношљиво је то што човек неминовно мора да буде укључен у журбу, што се лако предаје заједничким осећањима, боље рећи - мрзовољи. Све то је супротно тежњи песника, који гледа да му не промакне ниједна ситница, чији слух мора да сачува савршену осетљивост и за најтиши звук. Пресудна за повратак на село је управо била моја склоност ка тишини. У њој је човек непрестано упућен на дијалог са самим собом. Песник у малој средини не може да изгуби ништа што не би могао да изгуби и на неком другом месту, па макар то била и највећа престонице културе. А, добра песма може настати било где и у различитим околностима. Зато је песма вечита тајна.