ЦРНЈАНСКИ је био велики путник, уосталом као и остали значајни српски писци, његови савременици, који су имали дипломатску каријеру. Сем тога, не треба заборавити да је он рођен у Аустроугарској - земљи коју баш није обожавао - што га је упућивало на Беч и Будимпешту, а имао је и дуготрајно емигрантско искуство у Лондону. Све то је чинило да се у његовом животу европске метрополе мењају као станице на железничкој траси: Беч, Париз, Берлин, Мадрид, Рим, Лондон. Најзад, Београд. То је морало оставити трага и у његовим романима и у његовим путописима - каже, за „Новости“, Слободан Владушић о својој књизи „Црњански, Мегалополис“ (издавач „Службени гласник“), за коју ће у среду у Скупштини града примити награду „Исидора Секулић“.

* Шта представља Мегалополис и како је Црњански представљао своју урбану свест и искуство?

- У прози Црњанског види се да је идеја града као простора културе и хуманитета ипак илузија, односно нешто за шта се треба тек изборити. Он у вајмарском Берлину и Лондону након Другог светског рата, наслућује трагове глобализације и то оне њене аспекте који не служе за добробит већине људи. То је Мегалополис: урбани простор који више нема за циљ побољшање квалитета живота свих његових становника, већ само мањине. Модерност или ако хоћете, „напредак“ нема дакле, више универзалан карактер, већ партикуларан: модерност непрекидно дели становништво на „успешне“ и „неуспешне“, на „добитнике“ и „губитнике“, при чему ове друге пушта да умру и нестану без гласа. То је тип града са којим се ми данас сусрећемо и то је тип града који Црњански није хтео да слави.

* Да ли је и Београд за Црњанског био Мегалополис?

ДОКТОРАТ КАО ОСНОВА КНјИГА „Црњански, Мегалополис“ настала је на основу проширене и измењене верзије Владушићеве докторске дисертације, под називом „Слике европских метропола у прози Милоша Црњанског“, у којој се налазе анализе слика Беча, Париза, Будимпеште, Берлина, Мадрида, Стокхолма, Рима и Лондона, онако како их је Црњански видео у својој прози. Нјима је додата, разуме се, и анализа слике Београда из пишчеве последње песме.

- У песми „Ламент над Београдом“, он Београд види истовремено и као нешто што је присно песнику, али и нешто што се од њега разликује: док се песник спрема за смрт, Београд се спрема за раст и трајање. У том смислу, Црњански је Београд желео да види и као присно место - као престоницу дакле - али је истовремено схватио да само град који је окренут будућности - а то је Мегалополис - може да обезбеди трајање заједнице коју репрезентује. Разуме се, као будућност која се никога неће одрећи. Стога се у „Ламенту“ уједињују два виђења Београда: то је престоница окренута историји, али и мегалополис окренут будућности.

* У чему нам ова студија пружа ново виђење опуса великог писца?

- Чини ми се да је ова књига показала колико је анахрона и депласирана опозиција урбано/рурално која је релевантна само још у Србији и нигде другде. Уместо тога, моја књига предлаже да свет посматрамо као сукоб између полиса и мегалополиса. За мене је полис, град, место у коме се још може побољшати живот свих његових становника, место у коме још увек могу да се конкретизују идеје као што су национално достојанство, социјална правда и уопште, праведно друштво. Мегалополис је, са друге стране, налик средњевековном граду: имате повлашћену мањину и остале који јој служе, било мишићима, било речима да ништа не може да буде другачије него што јесте. Ова књига је један глас за полис, изречен Црњансковим речима, а ја сам само покушао да га учиним нешто чујнијим него што јесте.