ДАН Народног позоришта и отварање нове, обновљене сцене “Раша Плаовић” обележиће дуго планирана премијера: “Зли дуси” Достојевског, у режији и драматизацији Тање Мандић Ригонат. Озбиљан уметнички подухват, с великим очекивањима - самих актера, куће, али и позоришне јавности. Јер, живимо у време када се криза очитава и у одсуству сваке, па и уметничке одважности за капитална дела.

* Ово је ваша четврта драматизација (претходиле јој “Мртве душе”, “Лолита”, “Ђаво је био врућ”), шта је најважније у једном таквом задатку?

- Неопходно је пронаћи “врата и прозор”, тачку кроз коју је могуће увући се у свет идеја и догађаја. Од тог полазишта зависи читава грађевина која ће бити на њој саграђена. Нема “неутралних” драматизација. Вађење дијалога из романа и просто низање дијалошких сцена, или претварање прозе у дијалог, најгоре су драматизације које заправо кроз дијалог препричавају дело - објашњава Тања Мандић Ригонат. - Иначе, у своје време драматизацију овог наслова радио је Ками у духу егзистенцијалистичке филозофије. Вајда је пошао за његовом драматизацијом и направио своју. Петар Штајн је створио дело које се игра дванаест сати. Сигурна сам да је свуда присутан Достојевски, али кроз дух и доживљај ових редитеља и писаца.

ХИТЛЕР - НЕ МОГУ да прежалим што је моја представа “Хитлер и Хитлер” скинута са репертоара Атељеа 212! Имала је уметнички разлог да постоји на сцени, а имала је и публику. Била је актуелна и за сезону “Екст”, и за “Некст”, па и у овој - “Утопија”.

* Који је био ваш пут?

- Пошто су “Зли дуси” роман хроника, и политички и метафизички, ја сам корачала на два колосека. Први је био одабир догађаја из тог романа који обилује, по мишљењу неких критичара, дисперзивном фабулом. Први колосек била је конструкција фабуле до које сам дошла тако што сам драматизацију концентрисала око сложене личности Николаја Ставрогина и пратила његову унутрашњу судбину. На причу, како се његово освајање слободе рефлектује на личности и догађаје око њега... Када је Достојевски писао роман, савременици су лако препознавали на нивоу памфлетског које су га личности инспирисале у формирању ликова Петра Верховенског, Шатова, Кирилова. Сви пишчеви јунаци желе да мењају свет, не би ли он постао боље место за живот. Надахнути су и анархисти из 19. века, а ја сам у драматизацију уткала и “Манифест анархизма”, Кропоткинове мисли, “Катехизис револуционара” Нечајева... Кључна мисао у роману је да најлепше идеје, кад их се докопају хуље, постају страхота. Јер, проблем је у људима који идеје употребљавају и злоупотребљавају.

ПОЕЗИЈА * Имате две збирке песама, “Мистерија срећног контрабаса” и “Из живота птица”. Пишете ли нешто сада? - Ништа битно. Нема нове збирке. Ваљда ми душа више на тај начин не проговара...

* Тако је у сваком, па и овом нашем времену?

- Ово је доба Петра Верховенског. Време нељуди, политичких хуља и славољубаца узаврелог ега. Док год човек има савести, може се назвати човеком. То је Ставрогин: каква год дела чинио, док год има савести, мучи га сопствена личност и питање смисла. Човек без савести постаје разорна непогода, ма каквим речима се окитио. Зар тога данас немамо у изобиљу?

* Постоји уврежено мишљење да Достојевски није “погодан” за сценско извођење?

- Ја мислим потпуно супротно! Нјегови романи су трагедије, а ликови траже да сценски проговоре. Али, сценска прича се не добија простим фабулирањем. Она тражи сценски језик и по хоризонтали и по вертикали. На Битефу сам гледала фантастичну Вајдину поставку “Злочина и казне”. Код нас се, нажалост, ретко ради Достојевски, као и Толстој. Шест година сам чекала ову представу. Зашто? Код нас је све “ето тако”. Ипак, срећна сам што га сад радим. Има једна реченица Петра Верховенског која каже: “Треба поставити барут на све четири стране света, запалити свет и гледати како гори. Тада не би било досадно...” Зар немате утисак и да данашњи свет гори? У представи постоји и реченица: “Од Америке до Балтика све смрди. Капитализам је све појео, сварио и повратио”.

ПОДВИГ - СЛЕДЕЋА моја режија биће у Ријеци: представа “Дабогда те мајка родила”, по тексту Ведране Руден. Пробе почињу у фебруару, а премијера је крајем марта. И још нешто. Сматрам апсолутним подвигом што за ових осам месеци (од када су почеле пробе) нико није изашао из екипе. Проживела сам нестварно време ишчекујући премијеру, јер је од почетка била планирана за отварање реновиране сцене “Раша Плаовић”... Када се раде тако велика дела, морате да имате и бескомпромисну поделу. А ја је имам! Захвална сам што ми је било омогућено да уз бриљантне глумце Народног позоришта, доведем уметнике са стране и тако окупим један изузетан ансамбл.

* Зашто сте до реализације чекали чак шест година?

- Мој професор Дејан Мијач хтео је да ради “Зле духе”. Али, није желео постојеће драматизације него неку из овог тренутка и времена. Светозар Цветковић и он су ме ангажовали, а када сам ја драматизацију урадила и Мијач је прочитао, рекао ми је да ја треба и да режирам. Односно, да је то готова режија. И био је у праву. Истовремено сам радила и једно и друго: начином компоновања приче и сценским контекстом.

* Ко кога у вама више слуша: драматург редитеља или редитељ драматурга?

- И режија је учитавање сопственог доживљаја. Не постоји неутралан уметнички чин. И она је дијалог са писцем. Као и драматизација, то је “пропуштање” кроз сопствено биће. Да ме нису звали, никад не бих сама одабрала овај пишчев наслов већ неки други... Било је то хазардерско, самоубилачко прихватање изазова и ребуса. Донело ми је нешто непроцењиво: да у себи годинама носим реченице тог генија, а онда осам месеци делим свет његових идеја са изванредном екипом глумаца.

* Из већ богатог редитељског опуса, да ли издвајате неку представу коју потписујете “целим својим бићем”?

- Све је почело са “Лолитом” и драматизацијом романа. Потом сам радила радио драму, па представу. Иначе, волим све своје представе, а међу најизазовнијим текстовима издвајам “Кисеоник”, “Хитлер и Хитлер”, “Бергманову сонату”, “Човека случајности”, “Свице” и “Сексуалне неурозе мојих родитеља”. Тема је увек императив. Али не само она. Потребан ми је сценски ребус, да ме текст помери ка некој дубљој тачки у мени самој. Да се упустим, кренем и живим с проблемима које дело носи. Да имам осећај да треба нешто битно да кажем и поделим с људима. Ипак, тема није довољна. Нема уметничког заклањања иза ње: не желим да коментаришем живот, да будем тастер уметник.

* Зашто кажете да је Достојевски савременији од многих наших савременика?

- Јер савременост не подразумева преузимање стварности или проблема, тема. Савремен си ако успеш да ухватиш једну онтолошку дубину и оживиш је језиком уметности којим се служиш. Достојевски је писац који је тако дубоко уронио у човека да у њему препознајем Ничеа и многе друге ватре ума...