Чим сване седам за радни сто, /за оно што тако зовем,/ опчињен белином” - овим стиховима отвара нову песничку књигу Срба Игњатовић, “Чим сване и друге утопије”, које је ових дана објавила НБ “Стефан Првовенчани” из Краљева у угледној едицији “Повеља”. Да није тако, како би овај песник приповедач и критичар за минуле четири деценије колико је прошло од прве до последње збирке, објавио импресиван опус од 17 књига, есеја и критика, десет песничких збирки, шест прозних књига, једну драму и неколико стотина написа у књижевним гласилима. Уз награде “Исидора Секулић”, “Милан Богдановић”, “Милан Ракић”, “Златни Орфеј”... недавно је добио још два признања за укупно стваралаштво, Повељу “Мораве” и “Рамонда сербика”.

У духу и стилу Србе Игњатовић (1946) је, како каже његов сабрат по стиху Адам Пуслојић, постао тих и достојанствен, прецизан и суптилан, али и жесток и фуриозан. Отворен за дијалоге и сусрете, али и полемички спреман, забринут за данас и сутра, за светску и хумано, као и за изразито српско и национално у једнакој мери и у исти мах.

ПРОЗНЕ МИНИЈАТУРЕ * У “Пролазној кући”, такође недавно објављеној, написали сте да се историја великих књижевних дела окончава са 20. веком. Који је разлог томе? - “Пролазна кућа” је збирка прозних минијатура у којој сам настојао да оно што се не може исказати поезијом захватим, али опет језгровито, на наративан начин. Наравно, као неко ко се “специјализовао” за кратку форму, песму и прозну минијатуру, нашалио сам се на рачун амбициозних твораца “веледела” у тексту на који алудирате. Нагласио сам да уколико кабаста творевина не “ухвати” читаоца већ на првим страницама, он ће је оставити и никада више неће узети у руке. Предност кратке форме је управо у шанси да вас одмах “зграби”. С друге стране, најзначајнија остварења српске књижевности у новијем добу, ако ћемо поштено, и данас припадају епохама реализма и модернизма (између два светска рата). Свим извикивањима упркос, реч је о делима и ауторима што још нису надмашени.

*У збирци “Чим сване” су и стихови: “Зар не видите да су глупаци/на великој цени? Због њих се топе ледници, дижу и пропадају градови, бркају међе воде и копна.” Свима је јасно да је то тако, али уместо интелектуалне побуне, стиче се утисак да је превладало осећање немоћи и резигнације?

- У свачијем животу, па и животу колектива, присутни су такви тренуци. На животној сцени данас су махом генерације чији су многи заноси пропали а илузије се распршиле. Моје књиге “Судбеник”, “Слепи путник” и најновија, “Чим сване и друге утопије”, поетским језиком, између осталог, говоре и о томе. Али ја знам да је довољна једна искра, она права, па да букне, народним језиком речено, и “стари пањ”. Поезија, успела и заиста естетски вредна, једна је таква “искра” - под условом да падне на захвално тле.

* Многе наше угледне издавачке куће и књижаре су отишле на добош, часописи једва дишу, а књижевна јавност углавном ћути. Јесу ли се и писци “уклопили” у ово време изразитог егоизма?

- Нема никакве сумње да су се многи, па тако и писци, уклопили, да не кажем утопили, прилагодили примату личног интереса и егоизма. Нисам заговорник нападног морализма, али знам колико штете могу да нанесу сујете, поготову оне без покрића. Али такође знам да на основама циничног и прагматичног користољубља није настало ниједно заиста вредно књижевно дело.

* Као дугогодишњи издавач како видите данашњу издавачку сцену. Многи се жале да је превише “шарениша”, комерцијалних издања, у чијем се обиљу губе вредна дела?

- Најважније је, ипак, како је говорио Милош Црњански још тридесетих година минулог века, да не постанемо колонија стране књиге, робови комерцијале, распамећени и обезличени конзументи агресивног маркетинга. Обиље, иначе, само по себи није лоше; једино је питање колико је реално или привидно. Врхови наше књижевности ипак припадају минулом веку. Црњански, Андрић, Селимовић - да споменем само та имена - нису надмашени, макар да се нађе полутана који ће их пригласити демодираним и архаичним.

* У том погледу критика би требало да има значајну улогу. Али књижевна критика је већ дуже времена у озбиљној кризи. И као да јој све мање верују?

- И сам сам се бавио, годинама, па и читавим деценијама, књижевном критиком. И учествовао, наравно, у низу разговора о тзв. “кризи критике”. Занимљиво је да су у међувремену књижевна обавештеност и знање несумњиво нарасли, постали блиски већем броју људи који о књижевности и књижевним делима данас пишу, али свеједно доминирају интересни маркетинг и лобистика над суштинским анализама и поузданим вредновањем. Понудићу само једно објашњење: већ деценијама смо друштво у кризи, народ, земља, држава... и стога, логично, култура и књижевност не могу да буду изузетак, царство апсолутног реда, макар да је тај ред, у сфери уметности, иначе редак, пре ствар изузетка, срећног периода, но правило.

* Имамо парадокс све већег броја “самофинансирајућих” књига домаћих аутора. Како објашњавате овај парадокс?

- Попут Слободана Машића, творца познатих Независних издања, ја сам за “демократију објављивања”. Чак и слабе и осредње књиге не могу да нанесу озбиљну штету. Проблем су лаж и лицемерје, односно мањак интелектуалног поштења да се надобудном аутору оцена среже у лице.

* У вашој збирци читамо “Такви су обичаји у нашем граду:/или купујеш, или те купују,/ или продајеш, или те продају.” Куда то уопште идемо?

- Не тако давно до нас је, из белог света, мислим преко Мађарске, био досегао ланац којекакве неопходне “робе” чији је требало најпре да постанете конзумент, а потом неофицијелни продавац, или, уз проценат, шеф ланца продаваца који формирате међу својим пријатељима, познаницима и рођацима... Очигледни циљеви су елиминација лагера, продавнице и продавца као професије. Ова ђаволска замисао, проширена на све друге сфере и добра, заиста би означила крај цивилизације каква нам је позната. Ако у мојој поезији има побуне, онда је она усмерена против таквих сумрачних визија и апсолутно негативних универзалистичких утопија.

УСПЕО 40 ОДСТО

* Били сте председник УКС у два мандата. Каква искуства носите? Има се утисак као да сте одахнули?

- Посла у УКС прихватио сам се с надом да штошта могу да унапредим и побољшам у књижевном еснафу. Не бих да говорим о оствареним нити о пропалим пројектима, али држим да сам у ономе што сам желео успео мање од 40 одсто. Они којима постојање УКС није по вољи били су нешто подразумевано, са чим сам рачунао. Нисам могао да предвидим отпоре и ометање изнутра и стога, после споменута два мандата, заиста с олакшањем могу да ауторски рад ставим на прво место, сматрајући да сам свој обол “ширем добру” еснафа намирио.