Необични сусрети писаца и преводилаца

Б. ЂОРЂЕВИЋ

23. 07. 2011. у 20:57

Необични сусрети писаца и преводилаца
Шта све доживљавају преводиоци и аутори чија дела преводе. Београд први град у који је Бродски допутовао после добијања Нобелове награде
КАО да су људи из сенке, преводиоци се ретко помињу у новинама, на телевизији. Читамо добре књиге добрих страних писаца, не размишљајући о мукотрпном раду преводилаца, који претачу књижевност из језика у језик, поново рађају већ написане романе или песме.

За сваког преводиоца сусрет са његовим писцем је драгоцен, прилика и да се упозна са “некњижевним” особинама аутора.

Угледни преводилац са руског и енглеског језика Неда Николић Бобић, секретар Удружења књижевних преводилаца Србије и Српског ПЕН центра, памти сусрете са Лјудмилом Улицком и Јосифом Бродским.

Са Улицком се упознала 2007. године на Сајму књига у Београду. До тада је већ била превела две њене књиге: “Случај Кукоцки” и “Провидне приче”.

- Током рада нисам имала са њом никакав контакт, јер није било потребе. Док сам преводила та дела, видела сам колико су ми тема и начин на који пише блиски, напросто смо се осетиле, разумеле од самог почетка, од прве странице. Иначе, она важи за писца који негује своје преводиоце, са некима је чак близак пријатељ јер зна колико јој они значе за популарност и рецепцију ван граница Русије - каже наша саговорница.

Прошле године у Москви је био организован Први конгрес књижевних преводилаца, а један од округлих столова био је посвећен сусрету Лјудмиле Улицке са својим преводиоцима на осам језика: француски, италијански, немачки, пољски, јапански, шведски, норвешки, српски... Ауторка, која је маштала о таквом сусрету, на крају се захвалила својим преводиоцима за њихов подвижнички напор и изјавила да за сваког писца овакав сусрет и разговор представља прави празник.

- Добили смо унапред припремљена питања и развио се изузетно жив разговор са ауторком и колегама, тематски омеђен, о тешкоћама и различитостима, о сличностима и блиским појмовима из области религије, начина живота... Испоставило се да једино ја нисам имала никаквих посебних потешкоћа, и објашњавала сам колико су руски и српски блиски словенски језици, у којима се препознаје лексика из разних области, религије, историје, свакодневног живота јер су нам и сами животи веома слични. На то је Лјудмила Улицка полугласно казала: “Нажалост” - прича Неда Николић Бобић.

Са Бродским, чија сабрана дела у њеном преводу излазе у издању “Руссике”, разговарала је само једанпут, приликом његове посете Београду, у октобру 1988. године. Београд је био први град у овом делу Европе у који је Бродски допутовао после добијања Нобелове награде, јер је ценио то што су преводи његове поезије први пут објављени ван граница Русије управо у Србији. Са својим преводиоцима Милованом Данојлићем и Данилом Кишом је неговао готово пријатељске односе.

- У то време ја сам са енглеског преводила његове есеје који су касније објављени у књизи “Удовољити сенци”, а због његовог доласка објављени су делови књиге “Разговори и беседе” у часопису “Савременик”. Једина прилика да поразговарам о томе са Бродским била је после те чувене књижевне вечери. Захвалио ми се што преводим његове есеје, и разговарали смо о томе зашто неке пише на енглеском, друге на руском, а неке сам преводи са енглеског на руски. Када сам му казала да ми је много лакше да их преводим са руског језика, јер му је реченица гипкија, богатија, разуђенија, јаснија, дозволио ми је да и оне писане на енглеском преведем са руског, јер је посредник, у овом случају, његов матерњи језик. Тако су преведене књиге “Туга и разум” и “Соба и по” - каже наша саговорница и додаје:

- Када сам га замолила за ауторска права за књигу “Разговори и беседе”, преко Данојлића ми је послао изјаву у којој права поклања манастиру Манасија.

Еминентни преводиоци писаца из Јужне Америке Бранко Анђић и његова супруга Лјиљана Поповић Анђић, иза себе имају многобројне контакте са ауторима са овог поднебља.

У време кад су састављали прву збирку аргентинских савремених прича, писац Родолфо Фогвил, иако веома угледан по свом делу, такође на гласу као тежак човек за комуникацију, одговорио је на њихову молбу да им уступи права за објављивање превода једне његове чувене приче - необичним противзахтевом.

- У ствари, показао се веома љубазним и пуним разумевања за проблеме са којима су се у то доба суочавали српски издавачи и земља у целини и није тражио никакву материјалну надокнаду, већ само да му испунимо једну музичку жељу. Нисам могао да верујем шта је Фогвил хтео да му набавимо: снимке народних песама у извођењу Неджмије Пагаруше. Наши пријатељи музичари копали су у Београду две године док нису у архивима Радио Београда пронашли снимке из 1950-их које је Фогвил желео да има, снимили му ЦД, који му је коначно, годину дана касније, уручен. Сада већ покојни Фогвил ми је тада објаснио да често слуша међународне музичке програме у касне сате, да има врло разноврстан музички укус - прича нам Бранко Анђић.

Ненад Дропулић има иза себе стотину преведених наслова, а стоји и иза превода романа славног Британца Тонија Парсонса.

- Нјега је лако преводити, реченица му је једноставна. Пише лепим енглеским језиком, али његова снага није у језику, већ у идеји и атмосфери. Чак и кад смо морали да знатно променимо наслове “Сториес ње цоулд телл” у “Наше незаборављене приче”, и “Тхе Фамилy њаy” (који има милион значења на енглеском), у “Праву породицу”, одмах је прихватио и поздравио - каже Дропулић.

Парсонс је неколико пута гостовао у Србији. Нема посебне захтеве. Тражи само пристојан хотел, авионску карту и ништа више.

- Ништа му није тешко, иако је сваки његов боравак овде прави пакао: интервју за интервјуом, потписивање књига које траје сатима, али све издржава, јер воли контакт са читаоцима. Само је једном у Новом Саду одбио да се вози аутомобилом за неку ревију, зато што не воли да вози - прича нам Дропулић. - Жели да има оброке на време, да се не руча у пет поподне и вечера у једанаест увече, пошто се труди да живи здраво и уредно када је на терену. Као и остали гости, пренеражен је нашом кухињом, ручковима од три четири сата, са десет врста јела, али се привикао. После обављеног посла воли да се опусти уз пиво, пола сата буде сам и да ћути - прича Дропулић.

ТЕЛЕФОНСКИ РАЧУН

АНЂИЋ се присетио и једне давне анегдоте везане за чиленаског великана Хосеа Доноса.

- Доносо је био пријатељ Миодрага Булатовића. У време кад сам преводио његово ремек-дело “Бестидна ноћна птица”, Интернет је још био у повоју, па сам искористио Булатовићево познанство да позовем Доноса телефоном и разјасним неке дилеме које сам имао у вези са тим преводом. Десетак година касније, негде средином 1990, нашао сам се у Сантјагу, у Чилеу, управо на дан кад је већ прилично оронули Доносо држао неко предавање. Отишао сам да га чујем, рекао сам му своје име и да сам одавно превео његов роман. Мислио сам да ме није ни чуо. Колико је било моје изненађење кад је Доносо спремно рекао: “А, ви сте значи онај младић који није имао паметнија посла него да троши паре на телефон и да ме зове из Београда да би проверио неколико речи? Надам се да нисте банкротирали!”

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Aleksandra

23.07.2011. 21:19

Toni Parson nije pisac visokog ranga. Videla sam na sajmu knjiga u Bg kako dugi redovi naivnih čitalaca čekaju njegov potpis. To je prevara. Još je Miloš Crnjanski pisao o polupismenim prevodima i lošim zapdnim piscima u Srbiji izmedju dva svetska rata. Sada je isto, loši prevodi, lektorske mrlje, korekorske i štamparske greške, a mnogi originali ispod književnog proseka.

Emgébèl Aggelos

26.07.2011. 21:15

Е баш вала Александра, рекао би човек да немате појма о књижевности, те зато толико брбљате. У сваком случају је сасвим позитивно то да волите да читате.