НАГРАДУ са именом књижевног великана Меше Селимовића "Вечерње новости" и тадашње Удружење издавача и књижара Југославије утемељили су само шест година пошто је Меша минуо светом. Идеја је потекла од Огњена Лакићевића, председника Удружења и Драгана Богутовића, тадашњег уредника наше културне рубрике, а на позив да учествују у Великом жирију који бира књигу године одговорило је 100 најистакнутијих књижевних критичара, есејиста и књижевних историчара у свим републикама и покрајинама бивше Југославије. Одзив је био - стопроцентан. Сви позвани су са великим задовољством у писмима и телеграмима, који су сачувани, истицали као један од кључних разлога учешћа у овој јединственој књижевној акцији име које је ово признање понело.

Испоставило се врло брзо како је тачна реченица коју је затим често понављао Лакићевић - да је писац добитник наградио награду, а да је награда, именована Мешом, наградила писца.

Први "жири без граница" предводила су најзначајнија имена тадашње југословенске критике, међу којима су између осталог били Зоран Глушчевић, Предраг Палавестра, Никола Милошевић, Живорад Стојковић, Петар Джаджић, Мате Лончар, Миодраг Перишић, Сава Бабић, Ото Толнаи, Предраг Матвејевић, Алберт Голдшајн, Твртко Куленовић, Светозар Кољевић, Цирил Злобец, Будо Дубак, Игор Мандић, Божидар Милидраговић, Чедомир Мирковић, Милан Ђурчинов...

Како се, због познатих политичких околности, држава постепено распадала, тако се и награда "Меша Селимовић" прилагођавала новим околностима. Нјен значај и утицај, међутим, остали су на изузетно високом нивоу. Пре свега због пропозиција које се нису мењале а које су због отвореног и јавног гласања чланова највећег и најауторитативнијег жирија онемогућавале било какву врсту калкулација, лобирања или клановских договора.

Прве, 1988, награду "Меша Селимовић" на равне части поделили су Дубравка Угрешић ("Форсирање романа реке") и Милорад Павић ("Предео сликан чајем"). Романсијери су били најуспешнији и у следеће две године, Слободан Селенић ("Тимор мортис") и Светлана Велмар Јанковић ("Лагум"), а затим је награда отишла у руке Радослава Братића за приповедачку књигу ("Страх од звона"). Великан Иван В. Лалић био је први песник коме је припало ово признање, за збирку ("Писмо"), следеће године славодобитник је био романсијер Радослав Петковић ("Судбина и коментари") а наредне опет песник, Драган Јовановић Данилов ("Живи пергамент"). И следеће четири године биле су године романа: Антоније Исаковић ("Господар и слуге"), Добрица Ћосић ("Време власти"), Горан Петровић ("Опсада цркве Светог Спаса") и Добрило Ненадић ("Деспот и жртва").

УЛАЗНИЦА ЗА КЛАСИКЕ МеШином наградом неколико до тада мање познатих писаца (Угрешићева, Братић, Петковић, Данилов, Петровић, Карановић, Вуксановић, Кецмановић, Недељковић) на велика врата су ушли у нашу књижевност, а све књиге овенчане овим престижним признањем имале су поновљена издања, преводе, а добијале су и друге угледне награде. Тако Мешино име и на овај начин наставља да живи.

Песничка књига поново је добила највише гласова 1999, "Седмица" Милосава Тешића после чега су још једном побеђивала романсијерска остварења, "Лимунација у Ћелијама" Радована Белог Марковића и "Јесења свила" Данила Николића. Три године заредом највећу наклоност чланова жирија добијале су песничке књиге, "Недремано око" Рајка Петрова Нога, "Светлост у налету" Војислава Карановића и "Фасцикла 1999/2000" Стевана Раичковића. Следеће, 2005. најуспешнији је био роман "Семољ земља" Мира Вуксановића, на победничком трону затим се нашла песничка збирка "Незнан" Новице Тадића после чега је још једном тријумфовао роман "Руски прозор" Драгана Великића. Као и прве године, потом су награду поделила двојица писаца-романсијера Петар Сарић ("Сара") и Владимир Кецмановић ("Топ је био врео"), да би за најбољу у 2009. била изабрана песничка књига "Овај свет" Живорада Недељковића. Ове године "Мешу" је добио Владан Матијевић за роман "Врло мало светлости".