ОДРАСТАО сам у воденичарској породици, понекад, као дечак, и припомагао у воденичким пословима - у радњама тешким и одговорним. Појам воденице и буквално се додирује с оним делом Молитве Господње који гласи: хлеб наш насушни дај нам данас.


Академик САНУ, песник Милосав Тешић, овим речима описује основни, изворишни подстицај за опевање и велику посвету воденици у новој књизи песама “Млинско коло” (издавач Завод за уджбенике), којом се још једном доказао као прворазредни уметник српског језика.


- Без те чврсте искуствене подлоге тешко да би се могла површна представа о воденици преобразити у широко засновану и сложену метафору постојања или у звучни уређај у чијим се сазвуцима чује или бар наслућује рад космичког била. Са “млинарске” тачке гледишта и поезија је мливо: фино језичко мливо, производ стваралачке мељаве - каже за “Новости” Милосав Тешић.


* Колико данашњи читалац може да осети магијска значења која су вековима уназад носили вода, млин и читав амбијент око воденице?

- Песничка уметност има обиље средстава, знаних и незнаних, којима може да дочара сваки предметни свет: његову физичку слику, његово звучање и све друго што означава суштину тог света. У књизи “Млинско коло”, у циклусу “Пашум воденичког бука”, честим променама ритма покушавају се дочарати воденички шумови при млевењу жита. Помоћу тих ритмова, које ће сваки пажљивији читалац, чак и без икаквог метричког предзнања, препознати као различите, улази се у свет и конкретних и наслућујућих значења воде, млина и уопште воденичке атмосфере, стишане или бучне; стиже се у воденицу преобликовану у сложен поетски симбол. За читаоца је важно да прво осети тај ритам. Потом ће га мелодија лакше или теже, брже или спорије, већ према мери његовог читалачког искуства, уводити у магијски, симболички, стварни и надстварни свет воденичких слика и њихових значења.


* На крају књиге дали сте, ипак, објашњење.

- Пошто знам да већини читалаца нису познати поједини или чак и многи воденички термини, објаснио сам их у пратећем тексту “Белешке уз поједине речи”. Ту су, на пример, протумачени и ови појмови: бадањ, витао, воденичиште, вретено, горњак, доњак, жрвањ, колесо, коло, мучница, мучњак, омаја, пераје...

ДОЗА ИНСТАНТ КУЛТУРЕ * СМАТРАТЕ ли да би Српска академија наука и уметности могла активније да учествује у културном и јавном животу?
- По природи ствари, САНУ нити је икад била нити би ваљало да буде судионик у култури масовне потрошње, али је тачна и ваша примедба да би она могла бити активнија у нашем културном и јавном животу. Оно што се у сфери културе догађа у Академији, иако она о томе редовно обавештава јавност, нема јачу медијску подршку. Вероватно зато што није довољно привлачно за ширу јавност, навиклу на обилату дневну дозу инстант културе, а донекле и зато што Академија није медијски агресивна. Ипак, протекле године, на пример, одржана су два значајна научна скупа, један о књижевном делу Меше Селимовића, други о стваралаштву Скендера Куленовића; приређене су и две веома вредне, велике изложбе, једна вајара Николе Коке Јанковића, друга сликара Тодора Стевановића. Можда је то мало, али је за утеху да су то догађаји од прворазредног значаја. У Академији се, са друге стране гледано, готово сваког дана понешто важно догађа, важно у научном или културном смислу, али је упутно и запитати се да ли то неко жели да види, да саслуша и да забележи.

 

* Речи које користите у песмама, њихови облици и звуци, као да и саме собом из давнина носе заборављену мелодију. Сматрате ли да ваше песме могу бити разумљиве и блиске и оним читаоцима из овог времена који дају примат визуелним уметностима?

- И поезија је визуелна уметност и то од најфиније врсте, али се она не може поимати у заваљеном и опуштеном стању или цупкајући ногом преко ноге! Да би се проникло у њена значења, да би се схватиле њене поруке, она од читаоца понекад захтева чак и састваралачки однос. У њеним наднаравним, нестварним сликама - ако се до њих емоцијом и умом допре, ако се оне сржно отворе - дата стварност се преображава у визију битно другачијег постојања, у новост у којој се сједињују првотно и потоње.


* Награђени се недавно “Богородицом Тројеручицом” као песник надахнут хришћанством, који оживљава и иновира традицију. Да ли српски писци само у наше време окрећу леђа традицији или је то била природна одлика сваке нове књижевне генерације?

- Занемаривање традиције или чак и презрив, ниподаштавајући однос према њој није у бити ниједног аутентичног стваралаштва, без обзира на то што се поједини писци или групе писаца декларативно изјашњавају против традиционалних вредности. Битно је одржавање и настављање веза између прошлости и садашњости и њихово пројектовање у будуће доба, али стваралачки надограђено. Ако се између прошлог и садашњег времена отвори провалија, наићи ће са на то бездно и у будућности. То значи да временско тројство прошлост-садашњост-будућност ваља да буде прожето и обједињено јединственим и континуираним струјањем. Оригиналност једног писца или најбољих представника једне књижевне генерације огледа се и у начину баштињења сопствене традиције, а никако у њеном одбацивању. Ниједан савремени српски писац, који је заиста писац (а не самопрокламована, лажна величина), не занемарује националну књижевну традицију и културу.


* Кажете у уводној песми “Жички натпис” да “у ништење грезну чистота и понос”, као да сте у најкраћем одсликали данашњи свет. Може ли се опет ускладити поремећени “однос човека и неба”?

- Трагам за преосталим примерима таквог односа, живим и постојаним у пределима иза овосветског мрачног застора, тамо где здружено шуме подземне и небеске воде, где се чују језици безазлених, невиних и честитих, тамо где поганија и бешчашће још нису стигли да закораче.


* Често се чује да Србија на свим пољима често прави корак напред, па два уназад. Како објашњавате то српско млинско коло из којег никако да се извучемо?

- Препоручио бих српским политичарима да без брзања и прескакања а са разумевањем прочитају текст Никите Михалкова “Истина и правда - Манифест просвећеног конзерватизма”, јер су идеје изложене у њему од значаја и за нашу будућност, ако нам је до ње уопште стало.

У нашем удвострученом корачању уназад огроман удео има приљежно извршавање задатака на разградњи националног идентитета. Читави радни тимови утркују се у оцрњивању сопственог народа, што је изгледа један од оберучке прихваћених услова за учлањење у Европску унију. Они то чине у потпуној медијској комоцији и комфору, уз равнодушност према пропадању националних добара или чак уз подстицање тог пропадања; раде то уз омаловажавање и нагрђивање националних културних вредности и уз прећуткивање неправди које нам се често наносе. Они у економској пропасти и банкротству појединих чланица те групације не желе да виде оно што је сваком очевидно и крајње опомињуће.


*Слика наше стварности је у нескладу са нашим жељама?

- Наспрам овдашњег свакодневног панегиричног, а већ одбојног и досадног, величања потребе за што бржим заузимањем столице у европском рају, стоји слика опустелих српских села и запарложених ораница, са тонама и тонама смећа, годинама гомиланог око осиромашених градова, поред путева, уз реке, разбарјаченог по дрвећу. Никако да се та сметлишта очисте! Можда је тако и боље, јер је то верна слика наше стварности, њена реална и симболичка ознака.

Да се разумемо: као што сам свестан личних недостатака, свестан сам и мана народа којем припадам, али ме то не лишава љубави према њему. Зато у изразу евроинтеграције сасвим јасно чујем и рефрен бомбардовање НАТО авијације.